ИЗА ИЗЛОГА: У богатству уживају иза затворених врата

И ту дилеме нема. Донедавно су ствари биле пођееднако кристално јасне и када  је богатство - оно старовременско, познато и као „олд monеy“ - у питању. Није да је баш била неопходна стручност једног доктора економских наука да би се сконтало ко стварно „плива“ у кешу, ко су njannabе богаташи, то јест, они који мање или више (не)успешно глуматају да су пуни као брод, а ко пука сиротиња. Ново доба - нова и правила. Нови миленијум и неколико економских потреса које је донео били су сасвим довољни да елита промени правила игре; да се „маскира“, промени животни стил, адресу и све шифре препознавања. И, ођедном као да су нестали с лица земље или, далеко било, банкротирали.

Планета је, када је луксуз у питању, тако (п)остала осуђена на фришко богате (и не баш занимљиве) представнике селебрити „нењ monеy“ циркуса, који као некакви реликти бивших потрошачких традиција и даље возе фенси аутомобиле, обилазе прескупе ресторане, шетају златне кајле и прецењени модни шарениш. Чак су патентирали и „пхоне monеy“ – селфи с гомилом новчаница код ува, уместо телефона, све не би ли нам показали како су успели у животу. Yabе им, то више није фора. Бар не код правих играча... Фискална аристократија се из осамдесетих (па и деведесетих) година прошлог века, када није било шансе да се јапијевци (као најревноснији поклоници луксуза сваке врсте) промаше, елегантно извукла и пресвукла. Ево и како.

Док је сиротиња глобалну економску кризу и мере штедње које су уследиле (а које за многе и даље трају) схватила као кулук и муку, елита је у томе препознала шансу. Логично, ови први су (могуће због погрешне перцепције) наредних година морали озбиљно да тренирају преживљавање, односно живот у коме се сваки цент рачуна, док су ови други, који су благовремено и из најбоље ложе све адекватно сагледали, били заокупљени другим послом - препакивањем и редифинисањем луксуза и статусних симбола. Планета, дакле, није остала без својих трулих богаташа; живи су, здрави и ништа мање богати. Само су у свету све већих неједнакости одлучили да се мало притаје. Да, што се каже, не иритирају сиротињу, већ да у свом богатству уживају онако више иза затворених врата. А да троше - троше.

Уместо најновијег модела „муст хаве“ торбе и „ролекса“, на десетине хиљада долара месечно одлази на здраве животне стилове; часове јоге, пилатес тренинг, приватне инструкторе и фитнес гуруе, док су „lamboryinijе“ и „масератије“ у гаражи замениле нове скупоцене играчке - електрични аутомобили и, наравно, хај-тек бицикли рађени по poruybini. У кафићима и ресторанима сад се за велике новце пије планетарно најздравија минерална вода довучена не зна се с ког брда, док је омиљени аксесоар за шетњу градом чашица зеленог (наравно јако здравог) напитка. Транзиција капитала није заобишла ни тањире - једе се махом зелено, по могућности што егзотичније и свакако „зачињено“, сјајним за пробаву и циркулацију,  24-каратним златом. Нови јапијевци су се у међувремену и редизајнирали; ништа кашмир, свила и гламур, само (пре)скуп „зелен и политички коректан“ кежуал – јакне, панталоне и мајице које само „личе“ на оне намењене плебсу. Израђене од најсавременијих (органик или специјално рециклираних) материјала, ове су крпице незнатно „повољније“ од још зеленије „gеyеtеrijе“. А најбољи део (осим свакако чињенице да им је еко свест, како воле да нагласе, развијена далеко изнад просека) јесте чињеница да је, као некад тајно руковање, ова модна прича разумљива само онима из истог соареа. Маскирани да изгледају као „једни од нас“ чак су жртвовали и некад неприкосновену италијанску ципелу - трампили су је за патике.

Осим тога, то што већ неко време бележе неоправдане на Малдивима, Сејшелима и осталим рајским дестинацијама, свакако не значи да су богаташи престали да путују и да седе код куће. Нема разлога, јер је и на овом плану све у савршеном реду. Путује се као и раније, све је нормално и у складу с очекивањима, само су дестинације мало другачије и „зеленије“. Данас је, на пример, ултимативни хит у свету „одувек богатих“ за годину дана истрчати маратоне у свим светским метрополама, освојити врх никад чули планинског венца или онако породично с децом отићи на Галапагос (може и неко друго, неко слично место) с којег ће се сви вратити оплемењени и духовно богатији. Укратко, не боде очи, а притом је и здраво.

Представници крупног капитала сиротињу све мање иритирају и скупим вилама и pеnthausima на најскупљим локацијама у светским метропола. Уместо тога, дискретно су се (све с уметничким делима која коштају од неколико стотина хиљада, па до неколико милиона долара) повукли у неке мирније крајеве и изабрали да безбедно и сигурно уживају у приватности живота на скровитим локацијама у природи. Кључна реч је, наравно, безбедност која, лако је закључити нема цену. Сасвим је логично да безбедна измештеност и кошта... 

Као морално супериорни и свеснији од остатка планете (што им је последњих година омиљени imiy), не штеде ни на едукацији и образовању потомства, док ретко глупим сматрају свако разметање и хваљење цифрама које зарађују. Уместо тога, радо причају о штетности претераног конзумирања угљених хидрата и недостатку физичке активности, бризи за опстанак планете... Остатку света тај би дискурс, претпостављам, могао чак и да буде прихватљив. Само да није тако бесвесно иритантан! 

Јасна Будимировић

Фото: pixabay.com