Iza izloga: Deponije besmisla

Šta to, zapravo, kupujemo kupujući sve te, mahom nepotrebne, stvari... I da li i gde postoji granica, tačka posle koje to „hranjenje i punjenje unutrašnih praznina“, kako se obično tepa besmislenom trošenju para, postaje ono što je sve vreme bilo – besmisleno.

Neverovatno je koliko i uobičajeno da žene (ali i muškarci) sve češće već dobrano umorni i „full“ smoreni od svih tih rafova i gomila robe naslagane po policama i okačene na vešalicama, i dalje (ponekad, valjda na sebe, i pomalo besno) kupuju; petu jaknu, desete pantalone, šeste cipele... I ne samo to, kupuje se i petnaesta šoljica za kafu, peta činija za kokice, četvrti slanik, treći sat... „Neodoljivi“ su i nov televizor, mobilni, roleri, bicikl, automobil... Sve to, naravno, „super slatko“ i sve, a kako drugačije, u samo jednoj sezoni. A onda opet sve ispočetka. Jer, nova sezona – nova šoping lista i novi prioriteti...

Logično, nameće se pitanje gde svi oni odlažu te stvari; pa ne mogu istovremeno da šetaju pet pari patika, da se vozaju u dva automobila, ne mogu na sebe da poređaju sve te majice, farke, haljine, sakoe... Ne žive ni u kućama s magacinima za odlaganje „viškova“, to jest uklanjanje (pre)skupih dokaza svojih emotivnih lutanja i traženja...

O svemu tome ovih dana baš dosta razmišljam moguće i zbog novootkrivenog Jutjub kanala, koji se u roku od odmah našao na mojoj top ten listi. Grupa mladih Amerikanaca za život zarađuje čisteći i prazneći kuće oduzete sirotinji koja više nije mogla da otplaćuje kredit, odnosno čije su domove (uslužno za banke) preuzeli izvršitelji moguće da se na prvi pogled ne čini kao preterano zanimljivo audio&video štivo; kome je do gledanja tuđe muke i nesreće? Ne radi se o tome, naravno. Poenta ovih klipova je u nečemu drugom – u sagledavanju šta su sve ti nesrećnici „nagurali“ u svoje kuće i šta im u jednom trenutku (najčešće to osetimo u trenucima kada nam se život iz korena menja – gubitak bliske osobe, stana, posla...) više ništa nije značilo.

Iza njih se „čiste“ i sele na deponije ne samo novogodišnji/uskršnji/božićni i ostali prigodni ukrasi, kerefeke i skupljači prašine koji (osim moguće emotivne) nemaju ama baš nikakvu vrednost, već i šporeti, mašine za pranje&sušenje veša, bicikli, frižideri, nameštaj, neraspakovana oprema za golf, knjige, kompjuteri, laptopovi... Ukratko, sve ono zbog čega bi do juče bili spremni da urade apsolutno sve.

Nezaobilazne su i deponovane stvari za „ne daj bože“ situacije, zatim one iz kategorije „nikad se ne zna, možda zatreba“, a u tu je i takozvana „zlatna rezerva“ svega i svačega, koja u niskom startu nikad ne dočeka kvarove po kući. O tome koliko je nepotrebnih drangulija iz serije „bilo povoljno“, ne bih ni počinjala. Dovoljno je da kažem da bi to, kada bi nekad nekome palo na pamet da uzme olovku i papir i sve fino sabere, verovatno bilo najskuplje. Sve to završi na deponiji.

A što se tiče tog prizora, mislim da bi tek pogled s vremena na vreme mogao svima da bude od velike koristi. Onako „plastično“ i u roku od odmah svedu se stvari na pravu meru. Gomilu ničega, odnosno, besmisla.

Osim ovog „neko drugi će počistiti naše smeće“, u opticaju je (bar ako je suditi po trendovima na društvenim mrežama) još jedan zgodan model rešavanja viškova nakupljenih kod onih sitih svega. Pažnju mi je provukla nova moda kojom se jednim udarcem takoreći dve muve ubijaju. U pitanju je neka vrsta inicijative da se preko društvenih mreža, poklanjajući ono što nam više ne treba, nekome pomogne. Sjajno, bar na prvi pogled, a tako je sve i funkcionisalo u početku. U „ponudi“ su bile mahom korisne stvari, tipa odeća za bebe, kolica, zimske cipele, posteljina, peškiri...

A onda su se stvari otele kontroli i od ove je stranica nepravljena neka vrsta deponije iz malopređašnje „američke priče“. Počeli su da je zatrpavaju rezultati kompulsivnih kupovina – nove, nikad nošene naočare za sunce, skoro pa neobuvane sandale, ležaj na kojem se tek nekoliko puta sedelo, kompleti šminke, nakit, minići, torbe... Što bi se reklo, mahom ni na kraj pameti onima koji su u nevolji, a očigledno nikad potrebno ni „prvim“ vlasnicima. Osim moguće da bi malo „pospremali“ po kući i oslobodili prostor za nova ludovanja...   

Jasna Budimirović