Иконописац доспео на иконе после зверског мучења усташа

Као Ђорђе је рођен 1875. у бачком селу Дероњама и са једва десет година отац га је одвео у манастир Ковиљ. Ту се заинтересовао за сликарство, пре свега под утицајем Аксентија Мародића, коме је поверена израда иконостаса манастирске цркве. Наредних десетак година Момчиловић је радио самоук, касно подвргавши свој таленат школској дисциплини.

Тако у чувену школу Кирила Кутлика у престоници Краљевине Србије долази са већ пуне 24 године, кад други сликари обично завршавају „студијско подучавање“. Напустио је први пут завичај, у Београду провео тек годину дана, а онда се 1897. замонашио у Манасији и добио име Рафаило.

Потом добија црквену стипендију и одлази у Москву (1898-1901), а затим Рим (1903/4) на усавршавање. Слати пре свега у Сергејевску лавру у Москви и Кијев, многи сликари су суочени с оштром климом тешко издржавали школовање, па не чуди што су неки студије настављали у Италији или Минхену.

Тих година посла за иконописце било је на претек, кад је у Србији изграђено или обновљено много храмова. Поред великих сликара (Урош Предић, Паја Јовановић, Стеван Алексић), те послове често су обављали мајстори невеликих могућности, препуштени опонашању онога што је дотада урађено или цењено.

Пошто је посла било више него сликара, црквене власти су одлучиле да школују таленте из својих редова, па се у групи чије је образовање у земљи и иностранству помагала црква нашао и Момчиловић.

По повратку долази у Београд и приступа братству Раковице. Око 1908. опет је Ковиљу, где започиње интензиван сликарски рад. Тај период од скоро четврт века најплоднији је у његовом опусу. Тад ће насликати три иконостаса (Пачир, Горњи Ковиљ и црква Ружица у Београду), а као активан члан сликарског удружења „Лада“, учествује на изложбама у земљи (Трећа, Четврта и Пета југословенска) и иностранству (Праг, Краков, Париз, Брисел).

Из Ковиља је 1932. премештен у Бођане као манастирски намесник. Ту слика пејзаже, портрете и иконе, претежно славске. Према прилозима за подизање храма Светог Саве на Врачару, које је продајући иконе стално увећавао, очигледно их је насликао доста.

Последњих шест година живота борави у Шишатовцу, где се само повремено враћа штафелају. На основу онога што је сачувано (девет икона, два пејзажа и четири портрета), био је то мање плодан период у Рафаиловом опусу. Године у којима се налазио, као и обавезе игумана, свакако су главни разлози.

Последња слика коју је насликао је портрет младог Озрена Илића, а везује се за несрећан случај који се збио на Врбицу 20. априла 1940. Наиме, на позив црквењака београдске Вазнесенске цркве, ђаци су прихватили конопе пет звона да огласе празник. А онда је највеће, тешко 750 килограма, изненада пало, повлачећи за собом греде и таваницу звонаре. Под њим је страдао Илић, ученик четвртог разреда гимназије, иначе, од раног детињства везан за Шишатовац и Момчиловића. 

У пустошењима током Другог светског рата, кад се Фрушка гора нашла под окупацијом НДХ, манастир је руиниран, а највећи део његове библиотеке уништен. Међу 1.442 наслова је и чувени „Шишатовачки апостол“, који је 1941. са мањим делом књига и других предмета пребачен у Загреб.

Игумана Рафаила су у августу 1941. ухапсиле усташе и спровеле у логор у Славонској Пожеги, где је после зверског мучења преминуо 3. септембра 1941. Сећање на свештеномученика, канонизованог 21. маја 2000. године, на Недељу Раслабљеног (четврта недеља по Васкрсу), Српска православна црква је први пут обележила на дан његовог страдања 2002. Тако је Шишатовац, поред Стевана Штиљановића, азбучнику светих Срба додао још једног свеца.

 Синиша Ковачевић