Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Ikonopisac dospeo na ikone posle zverskog mučenja ustaša

15.04.2023. 10:16 10:18
Piše:
Foto: Dnevnik.rs

Dugo su se autori napisa o fruškogorskim manastirima uglavnom bavili inventarisanjem nestalog i sačuvanog blaga, ali su smatrali da za otkrivanje sudbina srpskih stradalnika i plansko razaranje svetinja, ipak, „još nije vreme“. Protekle tri decenije priča o Rafailu Momčiloviću, duhovniku i umetniku, izašla je iz nemara i zaborava.

Kao Đorđe je rođen 1875. u bačkom selu Deronjama i sa jedva deset godina otac ga je odveo u manastir Kovilj. Tu se zainteresovao za slikarstvo, pre svega pod uticajem Aksentija Marodića, kome je poverena izrada ikonostasa manastirske crkve. Narednih desetak godina Momčilović je radio samouk, kasno podvrgavši svoj talenat školskoj disciplini.

Tako u čuvenu školu Kirila Kutlika u prestonici Kraljevine Srbije dolazi sa već pune 24 godine, kad drugi slikari obično završavaju „studijsko podučavanje“. Napustio je prvi put zavičaj, u Beogradu proveo tek godinu dana, a onda se 1897. zamonašio u Manasiji i dobio ime Rafailo.

Potom dobija crkvenu stipendiju i odlazi u Moskvu (1898-1901), a zatim Rim (1903/4) na usavršavanje. Slati pre svega u Sergejevsku lavru u Moskvi i Kijev, mnogi slikari su suočeni s oštrom klimom teško izdržavali školovanje, pa ne čudi što su neki studije nastavljali u Italiji ili Minhenu.

Tih godina posla za ikonopisce bilo je na pretek, kad je u Srbiji izgrađeno ili obnovljeno mnogo hramova. Pored velikih slikara (Uroš Predić, Paja Jovanović, Stevan Aleksić), te poslove često su obavljali majstori nevelikih mogućnosti, prepušteni oponašanju onoga što je dotada urađeno ili cenjeno.

Pošto je posla bilo više nego slikara, crkvene vlasti su odlučile da školuju talente iz svojih redova, pa se u grupi čije je obrazovanje u zemlji i inostranstvu pomagala crkva našao i Momčilović.

Po povratku dolazi u Beograd i pristupa bratstvu Rakovice. Oko 1908. opet je Kovilju, gde započinje intenzivan slikarski rad. Taj period od skoro četvrt veka najplodniji je u njegovom opusu. Tad će naslikati tri ikonostasa (Pačir, Gornji Kovilj i crkva Ružica u Beogradu), a kao aktivan član slikarskog udruženja „Lada“, učestvuje na izložbama u zemlji (Treća, Četvrta i Peta jugoslovenska) i inostranstvu (Prag, Krakov, Pariz, Brisel).

Iz Kovilja je 1932. premešten u Bođane kao manastirski namesnik. Tu slika pejzaže, portrete i ikone, pretežno slavske. Prema prilozima za podizanje hrama Svetog Save na Vračaru, koje je prodajući ikone stalno uvećavao, očigledno ih je naslikao dosta.

Poslednjih šest godina života boravi u Šišatovcu, gde se samo povremeno vraća štafelaju. Na osnovu onoga što je sačuvano (devet ikona, dva pejzaža i četiri portreta), bio je to manje plodan period u Rafailovom opusu. Godine u kojima se nalazio, kao i obaveze igumana, svakako su glavni razlozi.

Poslednja slika koju je naslikao je portret mladog Ozrena Ilića, a vezuje se za nesrećan slučaj koji se zbio na Vrbicu 20. aprila 1940. Naime, na poziv crkvenjaka beogradske Vaznesenske crkve, đaci su prihvatili konope pet zvona da oglase praznik. A onda je najveće, teško 750 kilograma, iznenada palo, povlačeći za sobom grede i tavanicu zvonare. Pod njim je stradao Ilić, učenik četvrtog razreda gimnazije, inače, od ranog detinjstva vezan za Šišatovac i Momčilovića. 

U pustošenjima tokom Drugog svetskog rata, kad se Fruška gora našla pod okupacijom NDH, manastir je ruiniran, a najveći deo njegove biblioteke uništen. Među 1.442 naslova je i čuveni „Šišatovački apostol“, koji je 1941. sa manjim delom knjiga i drugih predmeta prebačen u Zagreb.

Igumana Rafaila su u avgustu 1941. uhapsile ustaše i sprovele u logor u Slavonskoj Požegi, gde je posle zverskog mučenja preminuo 3. septembra 1941. Sećanje na sveštenomučenika, kanonizovanog 21. maja 2000. godine, na Nedelju Raslabljenog (četvrta nedelja po Vaskrsu), Srpska pravoslavna crkva je prvi put obeležila na dan njegovog stradanja 2002. Tako je Šišatovac, pored Stevana Štiljanovića, azbučniku svetih Srba dodao još jednog sveca.

 Siniša Kovačević

Piše:
Pošaljite komentar