ДРАГАН ПАРАЂИНА И СКУД „ИЗВОР” ЧУВАРИ ТРАДИЦИЈЕ СРПСКЕ ДАЛМАЦИЈЕ Сви носимо дубоко у себи наслеђе свог завичаја

Само тако је могуће да се у Станишићу, селу сомборског атара, у тамошњој Галерији, одржи „Из далматинског кашуна”, феноменална изложба у форми раскошне модне ревије народних ношњи Срба „љуте” Буковице и Равних Котара, одакле и потиче највећи број данашњих становника.

Заслуге за овај, неспорно, подвиг иду на рачун тамошњег Српског Културно-уметничког друштва „Извор” и његовог „ спиритус мувенса”, младог Драгана Парађине, који од његовог оснивања пре 15 година, усклађујући своје професионалне обавезе у сомборском Суду, улаже напор како би сачувао сву лепоту традиције и фолклора „старог краја”, из којег потиче и његова породица.

- Мати ми је из Билишана, што је општина Обровац, док је отац пореклом из Великог Броћанца, јединог српског села у залеђу Сплита, али пошто сам рођен 1990, у завичају мојих родитеља сам први пут био тек 2011. – почињемо причу са Парађином, којем то није сметало да развије осећај укорењености у „старом крају”.

– Заправо, песму и игру сви носимо од самог рођења, само је питање да ли ће се та склоност развити, то јест да ли ћемо је неговати – вели Драган, присећајући се својих „фолклорашких” почетака у тада једином постојећем сеоском КУД „Доситеј”.

- Искрено, нас неколико је било незадовољно што смо у том КУД-у, да тако кажем, сваштарили а заправо најмање бринули о наслеђу наших предака из Далмације, па смо решили да оснујемо свој КУД. Заправо, окидач је био кад је у канцеларију овдашњег Културног центра ушао човек без једне руке једног летњег дана 2009. Тешка животна прича Милорада Чавлине, али и страст којом нам је говорио о свом раду у КУД-у Обровцу, али и његова песмарица песама из Буковице, коју је једину спасио у „Олуји” нас је покренула на акцију. Разлетели смо се по селу не бисмо ли сачували што се сачувати могло од народних ношњи, али и обичаја, песме, кола... – сећа се Парађина да су први комади народне ношње које је добио на поклон били једна прегача и вуштан, врста хаљине без рукава која сеже до колена.

- Само три месеца касније, захваљујући и Ненаду Секулићу из Риђице, али и нашим људима који су дошли ‘95 и знали све о обичајима у Далмацији, организовали у Станишићу „Далматинско прело”, следеће године поставили инсценацију „Комушања кукуруза”....и тако је кренуло – сведочи Драган, који као прекретницу у свом, али и раду „Извора” види познанство са Слободанком Сејом Рац из бачкотополског Српског културног центра „Вук Караџић” – На то је утицао не само њен несаломиви ентузијазам и склоност да се не либи добронамерне критике, већ и једна од реченица која ме уверила да радимо праву ствар. Наиме, у некој дискусији ме је добронамерно посаветовала речима „не можеш ти играти ‘лесковац’ боље од људи са југа Србије”, јер сви ми носимо запретено дубоко у себи наслеђе нашег завичаја, оного што су наши преци генерацијама слушали, певали, играли...

Након првих успеха, станишићко далматинско коло је брзо почело да се одмотава, захваљујући далеко озбиљнијем, методничнијем, готово научном приступу истраживању, али и теренском раду.

- Драгоцена помоћ је био сепарат „Српска народна ношња у Буковици с краја 19. и почетком 20. века” Вјере Медић из Етнографског музеја у Београду. Новооткривени зденац знања, љубазна и спремна да помогне, изнела нам је све „наше” ношње из депоа да их фотографишемо и тако смо, уз додатну помоћ фотографског фундуса великог др Радивоја Симоновића у САНУ, почели да реконструишемо изворне ношње, што је био далеко сложенији посао него што смо мислили, јер свако село у Далмацији је имало свој карактеристични зубун, прегачу... ниједан није потпуно исти – присећа се Драган, којем је, кад говори о реконструкцији нематеријалног наслеђа, поред помоћи у предањима и ношњама проте Рада Радана из далеког Сиднеја или преношења знања о певању „грокталица” и „конталица” Светлане Спајић, слична прекретница било, посредством Обрада Милића из Богатника Жегарског, упознавање фолклорне „просветитељке” Десанке Десе Дубајић у Кистањама крај Книна.

Није увек било лако младом Парађину да открије сва богатства изгубљеног раја старог завичаја.

- Месецима смо договарали сусрет телефоном јер сам чуо да је Деса Дубајић једина која може да нам покаже кораке некад чувеног кола „ћирилица”. Неповерљива, удовица, живот је није мазио, била је резервисана кад сам јој бануо „на двор” у Далмацији, онако у јапанкама, али после неколико сати разговора, почиње ипак да ми рецитује речи заборављених песама, већ тешко покретна, показала ми је све кораке „ћирилице”, држећи се једном руком за судоперу а другом за сто. Ја писао, памтио, графички бележио кораке, упијао давно заборављена знања... Годинама касније, кад смо имали наступ у Жегару, потоваримо се у аутобус, појавимо код ње у Кистањама, кажем „ево, научили смо”. Играмо, плачемо, плаче и она.

Милић Миљеновић

Фото: приватна архива Драгана Парађина