DRAGAN PARAĐINA I SKUD „IZVOR” ČUVARI TRADICIJE SRPSKE DALMACIJE Svi nosimo duboko u sebi nasleđe svog zavičaja
Kulturološka raznolikost Vojvodine večna je inspiracija svakom političkom divanu, u javnom diskursu služi najčešće za kojekakva „smatranja”, ali kada dođe do toga ko realno na svojim plećima održava to šarenilo kulture, običaja, folklora, međusobnog poštovanja sve se svede na entuzijaste koji i u, najblaže rečeno neprikladnim, uslovima obavljaju tu svetu, čini se često i nemoguću misiju.
Samo tako je moguće da se u Stanišiću, selu somborskog atara, u tamošnjoj Galeriji, održi „Iz dalmatinskog kašuna”, fenomenalna izložba u formi raskošne modne revije narodnih nošnji Srba „ljute” Bukovice i Ravnih Kotara, odakle i potiče najveći broj današnjih stanovnika.
Zasluge za ovaj, nesporno, podvig idu na račun tamošnjeg Srpskog Kulturno-umetničkog društva „Izvor” i njegovog „ spiritus muvensa”, mladog Dragana Parađine, koji od njegovog osnivanja pre 15 godina, usklađujući svoje profesionalne obaveze u somborskom Sudu, ulaže napor kako bi sačuvao svu lepotu tradicije i folklora „starog kraja”, iz kojeg potiče i njegova porodica.
- Mati mi je iz Bilišana, što je opština Obrovac, dok je otac poreklom iz Velikog Broćanca, jedinog srpskog sela u zaleđu Splita, ali pošto sam rođen 1990, u zavičaju mojih roditelja sam prvi put bio tek 2011. – počinjemo priču sa Parađinom, kojem to nije smetalo da razvije osećaj ukorenjenosti u „starom kraju”.
– Zapravo, pesmu i igru svi nosimo od samog rođenja, samo je pitanje da li će se ta sklonost razviti, to jest da li ćemo je negovati – veli Dragan, prisećajući se svojih „folkloraških” početaka u tada jedinom postojećem seoskom KUD „Dositej”.
- Iskreno, nas nekoliko je bilo nezadovoljno što smo u tom KUD-u, da tako kažem, svaštarili a zapravo najmanje brinuli o nasleđu naših predaka iz Dalmacije, pa smo rešili da osnujemo svoj KUD. Zapravo, okidač je bio kad je u kancelariju ovdašnjeg Kulturnog centra ušao čovek bez jedne ruke jednog letnjeg dana 2009. Teška životna priča Milorada Čavline, ali i strast kojom nam je govorio o svom radu u KUD-u Obrovcu, ali i njegova pesmarica pesama iz Bukovice, koju je jedinu spasio u „Oluji” nas je pokrenula na akciju. Razleteli smo se po selu ne bismo li sačuvali što se sačuvati moglo od narodnih nošnji, ali i običaja, pesme, kola... – seća se Parađina da su prvi komadi narodne nošnje koje je dobio na poklon bili jedna pregača i vuštan, vrsta haljine bez rukava koja seže do kolena.
- Samo tri meseca kasnije, zahvaljujući i Nenadu Sekuliću iz Riđice, ali i našim ljudima koji su došli ‘95 i znali sve o običajima u Dalmaciji, organizovali u Stanišiću „Dalmatinsko prelo”, sledeće godine postavili inscenaciju „Komušanja kukuruza”....i tako je krenulo – svedoči Dragan, koji kao prekretnicu u svom, ali i radu „Izvora” vidi poznanstvo sa Slobodankom Sejom Rac iz bačkotopolskog Srpskog kulturnog centra „Vuk Karadžić” – Na to je uticao ne samo njen nesalomivi entuzijazam i sklonost da se ne libi dobronamerne kritike, već i jedna od rečenica koja me uverila da radimo pravu stvar. Naime, u nekoj diskusiji me je dobronamerno posavetovala rečima „ne možeš ti igrati ‘leskovac’ bolje od ljudi sa juga Srbije”, jer svi mi nosimo zapreteno duboko u sebi nasleđe našeg zavičaja, onogo što su naši preci generacijama slušali, pevali, igrali...
Nakon prvih uspeha, stanišićko dalmatinsko kolo je brzo počelo da se odmotava, zahvaljujući daleko ozbiljnijem, metodničnijem, gotovo naučnom pristupu istraživanju, ali i terenskom radu.
- Dragocena pomoć je bio separat „Srpska narodna nošnja u Bukovici s kraja 19. i početkom 20. veka” Vjere Medić iz Etnografskog muzeja u Beogradu. Novootkriveni zdenac znanja, ljubazna i spremna da pomogne, iznela nam je sve „naše” nošnje iz depoa da ih fotografišemo i tako smo, uz dodatnu pomoć fotografskog fundusa velikog dr Radivoja Simonovića u SANU, počeli da rekonstruišemo izvorne nošnje, što je bio daleko složeniji posao nego što smo mislili, jer svako selo u Dalmaciji je imalo svoj karakteristični zubun, pregaču... nijedan nije potpuno isti – priseća se Dragan, kojem je, kad govori o rekonstrukciji nematerijalnog nasleđa, pored pomoći u predanjima i nošnjama prote Rada Radana iz dalekog Sidneja ili prenošenja znanja o pevanju „groktalica” i „kontalica” Svetlane Spajić, slična prekretnica bilo, posredstvom Obrada Milića iz Bogatnika Žegarskog, upoznavanje folklorne „prosvetiteljke” Desanke Dese Dubajić u Kistanjama kraj Knina.
Nije uvek bilo lako mladom Parađinu da otkrije sva bogatstva izgubljenog raja starog zavičaja.
- Mesecima smo dogovarali susret telefonom jer sam čuo da je Desa Dubajić jedina koja može da nam pokaže korake nekad čuvenog kola „ćirilica”. Nepoverljiva, udovica, život je nije mazio, bila je rezervisana kad sam joj banuo „na dvor” u Dalmaciji, onako u japankama, ali posle nekoliko sati razgovora, počinje ipak da mi recituje reči zaboravljenih pesama, već teško pokretna, pokazala mi je sve korake „ćirilice”, držeći se jednom rukom za sudoperu a drugom za sto. Ja pisao, pamtio, grafički beležio korake, upijao davno zaboravljena znanja... Godinama kasnije, kad smo imali nastup u Žegaru, potovarimo se u autobus, pojavimo kod nje u Kistanjama, kažem „evo, naučili smo”. Igramo, plačemo, plače i ona.
Milić Miljenović
Foto: privatna arhiva Dragana Parađina
