Акваријум и тропикаријум атракције стоног Београда
Нема ваљда детета у Србији које се није водило у основношколском узрасту у стони Београд, не би л’ видело којекакве животиње у тамошњем зоолошком врту, па су мали провинцијалци по повратку у своје вароши и села препричавали како су скичали због рике лавова и тигрова, избегавали пљување лама и новчићима гађали оног Муја, вечито у покрету залеђеног алигатора, од Ноа старијег.
И тако с колена на колено, уз препричавање догодовштина из властитог детињства очеви, мајке, тетке и стричеви, деде и бабе воде своју децу, братучад, сестриће и унучад не би ли баченом петодинарком натерали Мују да макар мрдне репом, покаже било какав знак живота, али залуду...
И досади то, искрен да будем, не мо’ш дете (а сад и унуче) по стоти пут водити да гледа исте животиње, ма колико се интензитет дечије цике и вриске понављао сваким одласком, па је потпуно изненађење било случајно интернетско откриће постојања београдског јавног акваријума и тропикаријума, ушушканог у најмирнијем делу српске престонице, Дедињу.
За разлику од оне калемегданске животињске сигурне куће, јавни акваријум и тропикаријум, (Јавак) није на државној или градској скрби, не финансира се из било каквог буџета, није се укачио на грбачу пореског обвезника, већ је чаробно преуређена некадашња спортска сала резултат ентузијазма заљубљеника у природу и акваристику, који су деци, али и нешто маторијима омогућили да се на једном месту упознају са магичним подводним светом који су пре могли да виде само у документарцима „Националне географије“ или почивших Жак Ив Кустоа или Дејвида Атенбороа.
Хиљаде егзотичних, али и наших савских, дунавских, дринских и иних речних риба, змије, гуштери, корали, морски сунђери и звезде, али и којекакве паучасте караконџуле израњају у својим феноменално осветљеним акваријумима и тераријумима из мрака изложбеног простора, па човек има утисак да је променио планету. Да, није то можда импресивно као да сте у неком Мајамију, не скачу из базена китови убице, морски слонови и делфини шутирајући реповима лопте за плажу, али наспрам свеца и тропар, па је за Србадију и посета београдском Јавак-у догађај без преседана, поготово што вас освоји непосредност и љубазност младих, деце тек, волонтера који су, поред својих задужења у бризи о животињама и целокупном живом свету јавног акваријума, на услузи посетиоцима на ненаметљив, скоро па дирљив начин.
- Цео пројекат је реализовала група заљубљеника у акваристику и природу уопште, људи који из неких својих прихода остварених прављењем базена, акваријума и водених зидова финансирају и Јавак - појашњава нам Бранислав Јаковљевић, спиритус мувенс ове урбане оазе биолошког диверзитета - Остатак средстава долази од улазница, донација, програма које радимо и тако... - скромно ће Јаковљевић, што уз чињеницу да се карте за децу млађу од шест година не плаћају, док је за остале малишане она тек 100 динара (одрасли плаћају 200 динара), додатно сведочи о несебичности и ентузијазму те групе људи који су вам приуштили искуство да тек погледом на тропску рибицу Нема схватите колико жута боја заиста може бити жута, али и колико је краљевско плава она којом се дичи Дори. Ако није јасно о којим личним „рибљим“ именима причам, у оквиру Јавак-а постоји и биоскопска сала у којој „се врте“ не само едукативни документарци, већ и цртаћи за оне најмлађе, жељне упознавања са подморјем тропа, па извол’те.
Да едукативна страна Јавак није занемарљива говори и то што су, поред школа, редовни гости, па и волонтери професори и студенти Биолошког, Ветеринарског и иних сродних факултета, јер оно што овде могу да виде на импресиван начин проширује знања о богатству природе наше планете. Биотопи који зорно представљају и дословно све делове света, од далеког истока, тропа, преко континенталне Европе до Аустралије и Јужне Америке, пиране, моруне, јапански и „наши“ шарани, кечиге и пастрмке-поточаре, јастози, тарантуле и питони али и необична, митска дугачка риба аруана коју сујеверни далекоисточњачки пословни људи држе у својим акваријумима да својим растом осигурају, сведоче раст и развој њиховог бизниса и сваког другог просперитета, свакако су добар разлог да престанете да малтретирате времешног калемегданског Мују, јер се тај ионако последњи пут помакао још за време Резолуције Информбироа.
Текст и фото: Милић Миљеновић