Знаћемо куда иду модровране

 сателитски одашиљач који би требало редовно да шаље сигнале о томе где се у одређеном тренутку птица налази, а путању кретања биће могуће пратити и преко интернета. Одговор ће добити Друштво за заштиту и проучавање птица Србије, као и Удружење љубитеља природе „Рипариа”, који су поставили одашиљач на модроврану и који учествују у међународном пројекту „Заштита модровране у Панонској низији”.

Модроврана, најшаренија европска птица, претрпела је огроман пад популације у Европи током 80-их година. Последица је то нестанка места за исхрану и гнежђење, страдања од удара струје на далеководима, као и низа неповољних услова који их затичу током сеобе и зимовања.- Ово је прва модроврана која је опремљена сателитским одашиљачем у Србији. Ухваћена је на кућици у којој се гнезди и на одговарајући начин обележена прстеном на нози и опремљена одашиљачем, након чега је пуштена - објашњава Ото Секереш из Удружења „Рипариа”, дугогодишњи истраживач ове врсте. Он додаје да ова акција представља круну њихових напора да се популација ове врсте што боље упозна, проучи и заштити, како бисмо трајно били сигурни да никада више неће доћи у опасност од нестанка.



Милан Ружић, председник Друштва за заштиту и проучавање птица Србије каже да је у заштиту модровране до сада у Србији уложено много напора чланова ове две цивилне организације, пре свега у Војводини и околини Неготина, где су, захваљујући томе, популације ове птице знатно ојачале.- У овом пројекту идемо даље. На местима која птице могу да населе, а где нема физичких могућности да положе јаја, пре него што су дошле из Африке поставили смо кућице за гнежђење, и то на електричне стубове, усамљене старе објекте, појединачна стабла и у шумице. Управо ових дана контролишемо која од тих места су птице заузеле, а већ сада имамо охрабрујуће информације да су модровране, после више деценија, почеле да се гнезде у Потамишју, као и у југоисточном Банату - наглашава Ружић.



Орнитолози се надају да ће модроврана постати прави бренд наших равничарских подручја са очуваном природом, и да ће се, њене заштите ради, престати са убрзаним преоравањем пашњака на којима живи. Кажу да већ сада фотографи природе уживају у приликама да је код нас фотографишу, што, како наводе, треба да искористе организатори туристичких тура. Ипак, наглашавају да је модруврану могуће ефикасно заштитити само уз разумевање проблема у природи и добру вољу свих који управљају простором да у таквом подухвату учествују.



Љ. Малешевић