Злочин фашиста 1941. у Сенти: Страдање Самарџића на кућном прагу

На мети мађарских фашиста највише је било насеље српских добровољаца, досељеника у ову потиску варош после Првог светског рата. Стравичан покољ приредили су војници Хортијеве солдатеске у кући Симе и Радована Самарџића, надомак железничке станице.

Ту је у истом домаћинству уочи рата живело 14 чланова породичне задруге из три генерације Samaryića, а тог стравичног 14. априла 1941. у једној соби тек подигнутог крова над главом, на кућном прагу, побијено је десеторо - немоћних и недужних старица, жена, девојака и нејаке дечице.

Главе две породице из заједничког домаћинства Сима и Радован Samaryić још пре покоља, истог дана при доласку мађарских фашиста, отерани су у затвор у сенћанску Градску кућу. Након злостављања и мучења, попут других жртава фашиста у овом крају, Сима и Радован убијени су и бачени у Тису. Тако је породица Samaryić са 12  жртава, у Сенти платила највећу цену доласка мађарске фашистичке окупаторске војске. У Сенти је највише жртава фашистичког терора било 13. и 14. априла 1941. одмах по уласку фашиста, а такође и у лето 1944. када је у злогласни Аушвиц депортовано 1.265 сенћанских Јевреја.

Кућа са три прозора у Железничкој улици у Сенти и сада гледа на пругу, али у њу по ослобођењу по завршетку Другог светског рата  преживели Samaryići нису могли, ни желели, да се врате, па су је продали. Покољ у тој кући ужасног злочина преживели су, тада 11-годишњи Никола и Смиља Samaryić.

При упаду у кућу Samaryića фашисти су убили старице Јовану (79), Ђеву (78) и Анђу (71). Из породице Симе Samaryića убијени су му супруга Божана (48) и кћи Драгиња (19), а преживео син Никола. Из породице Радована Samaryića побијени су супруга Љубица (38), кћи Стоја (16), синови Мићо (8), Неђо (3) и шестомесечни Шпиро. Спасила се једино кћи Смиља.

Преживети покољ породице за једанаестогодишњу децу Николу и Смиљу, било је стравично, остављајући дубоког трага. Због тога је Никола Samaryić нерадо говорио о збивањима из априла 1941, која су му се дубоко урезала у памћење. За наш лист је о томе говорио пре четврт века, присетивши се да се из фамилије Samaryić у Сенту први са породицом доселио његов стриц Драго 1928. године. Николин отац Сима с братом од стрица Радованом из Yinova Мале крај Невесиња, доселили су се деценију касније. По избијању рата Сима и Радован Samaryić су са фамилијом кренули за Херцеговину, али су се морали вратити из Новог Сада, јер је мост на Дунаву већ био срушен.

- До наше и куће Вучковића било је неколико празних плацева. Сећам се да смо у једном моменту из кухиње кроз прозор приметили да је преко тих плацева неко протрчавао и да је запуцало. Све се збивало пре подне око 10 часова. Убрзо је из правца железничке станице стигла група од двадесетак мађарских војника. Истерали су нас из куће у двориште, претресали и потом поново вратили у кућу, у једну собу - уз скривене сузе и немерљивом тугом у срцу присећао се стравичног догађаја Никола Samaryić.

Немзетери су са врата осули паљбу из пушака на немоћне и недужне људе. У тој пуцњеви куршуми фашиста само пуким случајем нису погодили по годинама вршњаке Николу и његову сестру од стрица Смиљу. Њих двоје су се притајили, непомично лежећи на поду. Војници су вероватно мислили да су сви укућани побијени.

- У првим поподневним часовима, док смо још престрављени, готово непомични остали притајени у соби, стигло је неколико официра и један цивил, који како ми се чинило, био фотограф. Злочин над нашом породицом мађарски фашисти су се потрудили да буде и усликан. Официри су приметили да је Смиља жива. Лежала ми је на ногама. Један од официра ју је подигао, а ја сам и даље остао лежећи. Смиља им је рекла да сам и ја жив. Заједно су нас одвели до фабрике намештаја код железничке станице, а предвече у болницу. Ту смо преноћили и сутрадан сам пуштен, а Смиља је, да ли због претрпљеног шока или других тегоба, задржана у болници. Отишао сам у комшилук код породице Тертеи са којом смо се добро слагали. Њихова кућа се налазила са друге стране пруге. Поштујући наредбу окупаторских власти, пријавили су ме и одвели у команду града, где сам задржан у затвору и десетак дана касније пребачен сам у Бечеј и после у Бегеч - испричао је Никола.

Он се успут у затвору у сенћанској Градској кући нашао са рођаком Стевом Пашајлићем, који је у Сенти изучавао занат, а спријатељили су се са Глигором Милошевићем и Михајлом Трифковићем. Њих четворо су из Бегеча у задњој партији дереглијом пребачени преко Дунава у Баноштор. Преспавали су у кафани, да сачекају породицу Глигора Авдаловића из Кањиже, како би заједно кренули даље, али пошто су Авдаловићи враћени натраг, мада су већ били пребачени у Баноштор, пешице су кренули према Сремској Митровици.

Никола Samaryić је био најмлађи у овој четворки присећа се да су у селима на Фрушкој гори где су ноћили, наговарали су Пашајлића, Трифковића и Милошевића да га оставе, да би лакше путовали. Ипак, из Сремске Митровице су возом кренули према Херцеговини. Никола је успео да стигне до села Дубочани, између Билеће и Требиња, код ујака Радована Анђелића и ту остао до октобра 1941. када се пребацио до Невесиња код стрица Драге. Тамо је затекао згариште куће коју су упалиле усташе, па су рат провели у кући где је био учитељски стан. Сестра Смиља по отпуштању из болнице отишла је код породице Ђурђе Граховац, такође колонистичке породице из Невесиња, па је касније са њима и она стигла код стрица Драге. По ослобођењу Драго Samaryić се с породицом вратио у Сенту, заједно са Николом и Смиљом, који су остали без родитеља, браће и сестара. У кућу где је извршен покољ нису ишли, него су је касније продали. Још пре него што су се вратили, на Православном гробљу у Сенти подигнут је споменик Србима који су страдали од фашиста и сви су сахрањени у заједничкој гробници, па и чланови породице Samaryić.

Милорад Митровић

Фото: М. Митровић