Zločin fašista 1941. u Senti: Stradanje Samardžića na kućnom pragu

Na meti mađarskih fašista najviše je bilo naselje srpskih dobrovoljaca, doseljenika u ovu potisku varoš posle Prvog svetskog rata. Stravičan pokolj priredili su vojnici Hortijeve soldateske u kući Sime i Radovana Samardžića, nadomak železničke stanice.

Tu je u istom domaćinstvu uoči rata živelo 14 članova porodične zadruge iz tri generacije Samaryića, a tog stravičnog 14. aprila 1941. u jednoj sobi tek podignutog krova nad glavom, na kućnom pragu, pobijeno je desetoro - nemoćnih i nedužnih starica, žena, devojaka i nejake dečice.

Glave dve porodice iz zajedničkog domaćinstva Sima i Radovan Samaryić još pre pokolja, istog dana pri dolasku mađarskih fašista, oterani su u zatvor u senćansku Gradsku kuću. Nakon zlostavljanja i mučenja, poput drugih žrtava fašista u ovom kraju, Sima i Radovan ubijeni su i bačeni u Tisu. Tako je porodica Samaryić sa 12  žrtava, u Senti platila najveću cenu dolaska mađarske fašističke okupatorske vojske. U Senti je najviše žrtava fašističkog terora bilo 13. i 14. aprila 1941. odmah po ulasku fašista, a takođe i u leto 1944. kada je u zloglasni Aušvic deportovano 1.265 senćanskih Jevreja.

Kuća sa tri prozora u Železničkoj ulici u Senti i sada gleda na prugu, ali u nju po oslobođenju po završetku Drugog svetskog rata  preživeli Samaryići nisu mogli, ni želeli, da se vrate, pa su je prodali. Pokolj u toj kući užasnog zločina preživeli su, tada 11-godišnji Nikola i Smilja Samaryić.

Pri upadu u kuću Samaryića fašisti su ubili starice Jovanu (79), Đevu (78) i Anđu (71). Iz porodice Sime Samaryića ubijeni su mu supruga Božana (48) i kći Draginja (19), a preživeo sin Nikola. Iz porodice Radovana Samaryića pobijeni su supruga Ljubica (38), kći Stoja (16), sinovi Mićo (8), Neđo (3) i šestomesečni Špiro. Spasila se jedino kći Smilja.

Preživeti pokolj porodice za jedanaestogodišnju decu Nikolu i Smilju, bilo je stravično, ostavljajući dubokog traga. Zbog toga je Nikola Samaryić nerado govorio o zbivanjima iz aprila 1941, koja su mu se duboko urezala u pamćenje. Za naš list je o tome govorio pre četvrt veka, prisetivši se da se iz familije Samaryić u Sentu prvi sa porodicom doselio njegov stric Drago 1928. godine. Nikolin otac Sima s bratom od strica Radovanom iz Yinova Male kraj Nevesinja, doselili su se deceniju kasnije. Po izbijanju rata Sima i Radovan Samaryić su sa familijom krenuli za Hercegovinu, ali su se morali vratiti iz Novog Sada, jer je most na Dunavu već bio srušen.

- Do naše i kuće Vučkovića bilo je nekoliko praznih placeva. Sećam se da smo u jednom momentu iz kuhinje kroz prozor primetili da je preko tih placeva neko protrčavao i da je zapucalo. Sve se zbivalo pre podne oko 10 časova. Ubrzo je iz pravca železničke stanice stigla grupa od dvadesetak mađarskih vojnika. Isterali su nas iz kuće u dvorište, pretresali i potom ponovo vratili u kuću, u jednu sobu - uz skrivene suze i nemerljivom tugom u srcu prisećao se stravičnog događaja Nikola Samaryić.

Nemzeteri su sa vrata osuli paljbu iz pušaka na nemoćne i nedužne ljude. U toj pucnjevi kuršumi fašista samo pukim slučajem nisu pogodili po godinama vršnjake Nikolu i njegovu sestru od strica Smilju. Njih dvoje su se pritajili, nepomično ležeći na podu. Vojnici su verovatno mislili da su svi ukućani pobijeni.

- U prvim popodnevnim časovima, dok smo još prestravljeni, gotovo nepomični ostali pritajeni u sobi, stiglo je nekoliko oficira i jedan civil, koji kako mi se činilo, bio fotograf. Zločin nad našom porodicom mađarski fašisti su se potrudili da bude i uslikan. Oficiri su primetili da je Smilja živa. Ležala mi je na nogama. Jedan od oficira ju je podigao, a ja sam i dalje ostao ležeći. Smilja im je rekla da sam i ja živ. Zajedno su nas odveli do fabrike nameštaja kod železničke stanice, a predveče u bolnicu. Tu smo prenoćili i sutradan sam pušten, a Smilja je, da li zbog pretrpljenog šoka ili drugih tegoba, zadržana u bolnici. Otišao sam u komšiluk kod porodice Tertei sa kojom smo se dobro slagali. Njihova kuća se nalazila sa druge strane pruge. Poštujući naredbu okupatorskih vlasti, prijavili su me i odveli u komandu grada, gde sam zadržan u zatvoru i desetak dana kasnije prebačen sam u Bečej i posle u Begeč - ispričao je Nikola.

On se usput u zatvoru u senćanskoj Gradskoj kući našao sa rođakom Stevom Pašajlićem, koji je u Senti izučavao zanat, a sprijateljili su se sa Gligorom Miloševićem i Mihajlom Trifkovićem. Njih četvoro su iz Begeča u zadnjoj partiji dereglijom prebačeni preko Dunava u Banoštor. Prespavali su u kafani, da sačekaju porodicu Gligora Avdalovića iz Kanjiže, kako bi zajedno krenuli dalje, ali pošto su Avdalovići vraćeni natrag, mada su već bili prebačeni u Banoštor, pešice su krenuli prema Sremskoj Mitrovici.

Nikola Samaryić je bio najmlađi u ovoj četvorki priseća se da su u selima na Fruškoj gori gde su noćili, nagovarali su Pašajlića, Trifkovića i Miloševića da ga ostave, da bi lakše putovali. Ipak, iz Sremske Mitrovice su vozom krenuli prema Hercegovini. Nikola je uspeo da stigne do sela Dubočani, između Bileće i Trebinja, kod ujaka Radovana Anđelića i tu ostao do oktobra 1941. kada se prebacio do Nevesinja kod strica Drage. Tamo je zatekao zgarište kuće koju su upalile ustaše, pa su rat proveli u kući gde je bio učiteljski stan. Sestra Smilja po otpuštanju iz bolnice otišla je kod porodice Đurđe Grahovac, takođe kolonističke porodice iz Nevesinja, pa je kasnije sa njima i ona stigla kod strica Drage. Po oslobođenju Drago Samaryić se s porodicom vratio u Sentu, zajedno sa Nikolom i Smiljom, koji su ostali bez roditelja, braće i sestara. U kuću gde je izvršen pokolj nisu išli, nego su je kasnije prodali. Još pre nego što su se vratili, na Pravoslavnom groblju u Senti podignut je spomenik Srbima koji su stradali od fašista i svi su sahranjeni u zajedničkoj grobnici, pa i članovi porodice Samaryić.

Milorad Mitrović

Foto: M. Mitrović