Здравље стиже с Буковачких салаша

Рођен у вароши са патином, делу уоквиреном са четири гласовита и бођошима наткриљена венца чије су малишане паштетарима звали (давно су само деца из тога, најбогатијег кварта и обичним данима паштету од гушчије џигерице на лебац мазала), тек је од момачког доба постао вечити заробљеник пољопривреде и атарских ширина и мимо узуса професије, па се с породицом коначно обрео на салашима Буковац, крај вароши.

Сад, на тим салашима што аустријским и швајцарским сличе, гаји Александар козе, ради пар јутара земље и прави у мини-млекари козји сир који путеве налази диљем света. Породично газдинство, захваљујући важећим словима закона, има право на продају својих прерађевина, што се каже, са прага, па се свако мало заустави понеко возило испред узорно уређене фарме и дворишта што домаћину на част служи, не би ли се намерник сиром, као леком, добро снабдео.

„Естри глицерола су већи у козјем млеку, што је значајно у исхрани беба, а има и мање оротичне киселине, која је опет важна у синдрому масне јетре, проблемима са холестеролом. Богато је то млеко витаминима и минералима: калцијумом, фосфором, калијумом, витамином Б, и протеинима. Ово млеко не захтева хомогенизацију па се лакше вари од крављег млека, спречава губитак коштане масе јер обилује калцијумом, а истраживања показују да штити жене од рака дојки, док висок ниво калијума помаже заштиту организма од кардиоваскуларних болести“, готово с врата стручно потврђује Лукић „мантре“ наших бака о лековитости козијег млека.

Превише је то науке за новинарска зановетала, којима је и вековно искуство уграђено у приче старијих довољно, па одмах наваљујемо да се у штале иде. У пространом наткривеном тору екипа са Алпа, тридесетак коза тамошње расе, за које се већ на први поглед види да упркос миленијумског боравка крај човека још су увек полудивље, полуприпитомљене живуљке. С десне стране, пак, петнаестак санских, као снег белих коза, али и оне из Аустрије долазе. Смеје се Александар на питање да ли је коза, како се прича, заиста и од пса паметнија.

„Да су паметне, јесу, можда и више од паса, али у њиховој психи се свакако издваја тврдоглавост. То кад у нешто упре и науми, нема шансе да се смири док и не оствари“, прегања се и Лукић са својим еспапом, а у томе му помажу осим супруге и три кћери, три јабуке, од којих најстарија Ивана већ очевим путем у Средњој пољопривредној школи ходи, док своје редовне обавезе и средња Тамара и најмлађа Маја имају.

„Како било, тек, са њима имаш најмање проблема ако их храниш као што ваља, јер онда ни јарење није проблем“, сведочи Александар док посматрамо разигране јариће, међу којима је и једно малено, тек што је утробу материну напустило.

Сировина, односно млеко од првокласног стада, већ петнаестак година брижљиво негованог, долази, али прави кунст Лукића се налази у покрајњој просторији, мини-млекари. Сведочи домаћин да су се у, по обиму, озбиљнију производњу сира одметнули пре шест-седам година, јер тако то иде код Александра, свиклог на студиозност.

„Залете се људи, привуку их субвенције, па без икаквог искуства у овом послу набаве стадо од стотину комада, мисле преко ноћи ће се обогатити. И настану проблеми. Увек ми је смешно кад ме неко пита колико коза имам. Главно је питање колико млека по једној добијаш, то је најбољи одговор какав си узгајивач“, искуство је и номиналног и теренског, стварног стручњака, док нас уводи у млекару, пре апотеци сличну.

Као своју, Александар поштује и струку колега, па је цео ланац, од узгоја коза до производње сира, под будним оком ветеринара, лабораторија, института...

„Сваке године повећавамо производњу тек за 10-15 одсто, па ни пласман није проблем“, опет демонстрира своју студиозност Александар и нутка нас меким кришка-сиром, од пастеризованог млека.

„Радимо и полутврде сиреве са зачинским биљем, орасима, павлаком, у варијанти траписта, димљене по нашој, заштићеној, рецептури, па су купци и из ексклузивних престоничких ресторана и иностранства. Тражње има, па и од овог посла може да се живи, ако се бавиш озбиљно, ништа на брзину“, вели Лукић, а из његових уста изречена ова тврдња заиста има снагу аксиома.

Милић Миљеновић