Zdravlje stiže s Bukovačkih salaša

Rođen u varoši sa patinom, delu uokvirenom sa četiri glasovita i bođošima natkriljena venca čije su mališane paštetarima zvali (davno su samo deca iz toga, najbogatijeg kvarta i običnim danima paštetu od guščije džigerice na lebac mazala), tek je od momačkog doba postao večiti zarobljenik poljoprivrede i atarskih širina i mimo uzusa profesije, pa se s porodicom konačno obreo na salašima Bukovac, kraj varoši.

Sad, na tim salašima što austrijskim i švajcarskim sliče, gaji Aleksandar koze, radi par jutara zemlje i pravi u mini-mlekari kozji sir koji puteve nalazi diljem sveta. Porodično gazdinstvo, zahvaljujući važećim slovima zakona, ima pravo na prodaju svojih prerađevina, što se kaže, sa praga, pa se svako malo zaustavi poneko vozilo ispred uzorno uređene farme i dvorišta što domaćinu na čast služi, ne bi li se namernik sirom, kao lekom, dobro snabdeo.

„Estri glicerola su veći u kozjem mleku, što je značajno u ishrani beba, a ima i manje orotične kiseline, koja je opet važna u sindromu masne jetre, problemima sa holesterolom. Bogato je to mleko vitaminima i mineralima: kalcijumom, fosforom, kalijumom, vitaminom B, i proteinima. Ovo mleko ne zahteva homogenizaciju pa se lakše vari od kravljeg mleka, sprečava gubitak koštane mase jer obiluje kalcijumom, a istraživanja pokazuju da štiti žene od raka dojki, dok visok nivo kalijuma pomaže zaštitu organizma od kardiovaskularnih bolesti“, gotovo s vrata stručno potvrđuje Lukić „mantre“ naših baka o lekovitosti kozijeg mleka.

Previše je to nauke za novinarska zanovetala, kojima je i vekovno iskustvo ugrađeno u priče starijih dovoljno, pa odmah navaljujemo da se u štale ide. U prostranom natkrivenom toru ekipa sa Alpa, tridesetak koza tamošnje rase, za koje se već na prvi pogled vidi da uprkos milenijumskog boravka kraj čoveka još su uvek poludivlje, polupripitomljene živuljke. S desne strane, pak, petnaestak sanskih, kao sneg belih koza, ali i one iz Austrije dolaze. Smeje se Aleksandar na pitanje da li je koza, kako se priča, zaista i od psa pametnija.

„Da su pametne, jesu, možda i više od pasa, ali u njihovoj psihi se svakako izdvaja tvrdoglavost. To kad u nešto upre i naumi, nema šanse da se smiri dok i ne ostvari“, preganja se i Lukić sa svojim espapom, a u tome mu pomažu osim supruge i tri kćeri, tri jabuke, od kojih najstarija Ivana već očevim putem u Srednjoj poljoprivrednoj školi hodi, dok svoje redovne obaveze i srednja Tamara i najmlađa Maja imaju.

„Kako bilo, tek, sa njima imaš najmanje problema ako ih hraniš kao što valja, jer onda ni jarenje nije problem“, svedoči Aleksandar dok posmatramo razigrane jariće, među kojima je i jedno maleno, tek što je utrobu materinu napustilo.

Sirovina, odnosno mleko od prvoklasnog stada, već petnaestak godina brižljivo negovanog, dolazi, ali pravi kunst Lukića se nalazi u pokrajnjoj prostoriji, mini-mlekari. Svedoči domaćin da su se u, po obimu, ozbiljniju proizvodnju sira odmetnuli pre šest-sedam godina, jer tako to ide kod Aleksandra, sviklog na studioznost.

„Zalete se ljudi, privuku ih subvencije, pa bez ikakvog iskustva u ovom poslu nabave stado od stotinu komada, misle preko noći će se obogatiti. I nastanu problemi. Uvek mi je smešno kad me neko pita koliko koza imam. Glavno je pitanje koliko mleka po jednoj dobijaš, to je najbolji odgovor kakav si uzgajivač“, iskustvo je i nominalnog i terenskog, stvarnog stručnjaka, dok nas uvodi u mlekaru, pre apoteci sličnu.

Kao svoju, Aleksandar poštuje i struku kolega, pa je ceo lanac, od uzgoja koza do proizvodnje sira, pod budnim okom veterinara, laboratorija, instituta...

„Svake godine povećavamo proizvodnju tek za 10-15 odsto, pa ni plasman nije problem“, opet demonstrira svoju studioznost Aleksandar i nutka nas mekim kriška-sirom, od pasterizovanog mleka.

„Radimo i polutvrde sireve sa začinskim biljem, orasima, pavlakom, u varijanti trapista, dimljene po našoj, zaštićenoj, recepturi, pa su kupci i iz ekskluzivnih prestoničkih restorana i inostranstva. Tražnje ima, pa i od ovog posla može da se živi, ako se baviš ozbiljno, ništa na brzinu“, veli Lukić, a iz njegovih usta izrečena ova tvrdnja zaista ima snagu aksioma.

Milić Miljenović