Ветеринарка Тамара Дракулић брине о љубимцима у Жабљу

Једна од најлепших ствари је рођење беба, кад помогнете да на свет дође нови живот, а затим само одрастање тих животиња, које пратимо и бринемо о њима готово од првог дана живота, односно од прве вакцине. Осим тога, неописив је осећај кад успете да излечите животињу и да јој спасете живот, прича Тамара о свом послу, осмехујући се.

Иако је брига о животињама стресан посао, како за ветеринара, тако и за његову породицу, јер радни дан траје 24 сата, седам дана недељно, Тамара је доказала да ни то није тешко. Жабаљчани знају да је доступна у свако доба да помогне њиховим љубимцима, који год да је разлог у питању, а основа за све то је љубав према животињама.

Имам много љубимаца..., прича Тамара.

Чекај, да пребројим... Имам седам паса, од којих сам два удомила са улице. Један од њих је женка мешанца, која се окотила испред моје куће, јер сам је сваки дан хранила, а други је јазавичар, који је игром случаја остао код мене, ту су и мојих пет паса, које сам већ имала до тад, а и имам коња. Е да, заборавила сам и леминга, који је био жеља мог шестогодишњег сина. Сви заједно живимо у хармонији, смеје се Тамара и додаје да је срећна што има породицу која је подржава у свему и пођеднако воли животиње.

Рођена Госпођинчанка почела је практично да се бави ветерином још током студија. Радила је најпре у Зрењанину, потом у Новом Саду, а онда је дошла у Жабаљ, где данас живи са породицом. Радећи у различитим срединама, сусретала се са многим власницима љубимаца и потврдила нам је да свест о важности бриге према животињама ништа није на мањем нивоу код Жабаљчана него код Новосађана или Зрењанинаца.

Најпре бих поручила суграђанима да се посаветују која животиња, односно који пас одговара њиховом начину живота. На пример, ако желе пса у кући, онда не треба да се одлуче за бигла, који је ловачки пас, односно пас за двориште, или уколико желе у кући пса са дугом длаком, а нису спремни на месечно шишање. Имати љубимца не значи само имати га, него му пружити и одговараћују негу. Сећам се професора са факултета, који је рекао да добар ветеринар има мало пацијената. Зато је наш акценат на превенцији, како не би долазило до болести, каже Тамара, додајући да пси о којима брине од прве вакцине, углавном долазе на контроле, јер власници на прави начин воде рачуна о њиховом здрављу.

Прошле године, ова жабаљска амбуланта удомила је десетак паса, које су сами пронашли на улици или који су ударени аутом, па их је неко од суграђана донео код Тамаре. За такве псе траже власнике који ће их чувати и волети, а прошле године успели су у десетак случајева.

У оквиру амбуланте, осим лечења и здравствених контрола, у понуди је и услуга купања и шишања, као и стационар, који је изузетно важан, јер током боравка у њему, односно болничког лечења, Тамара константно прати здравствено стање својих пацијената, па тако може да уочи симптоме на које можда власници не обраћају пажњу. Неретко пацијенти из стационара заврше код своје докторке у кући, причају Жабаљчани.

Тамара је толико пожртвована и посвећена, јавила се у свако доба, кад год сам је звао за свог немачког овчара Нера и ши-цуа Ђолета. Толико се труди и брине о животињама, да ми се чини да не прави разлику између важности људског живота и живота кућног љубимца. Увек смо јој бесконачно веровали и никад нисмо погрешили, прича Жабаљчанин Станислав Јеличић, који додаје да је Тамара спасила живот сину његовог Ђолета, малом Меди.

Дечица из основне школе у Жабљу пронашла су током зиме на улици младог голуба, са сломљеним крилом и повређеном ногом, што је последица гађања ватреним оружјем. Нису се двоумили шта ће с њим.

Донели су га код Тамаре и обилазили редовно, сваког дана, по повратку из школе. Пахуљица је излечена, поново је полетела, а кад су деца упитала ветеринарку колико кошта лечење, одговорила им је да је хуманост постала најскупља, али не у материјалном смислу. Тамара је, поводом ове приче, рекла само да оваква деца дају добар пример свима нама и да треба да учимо од њих, али морамо да приметимо да још бољи пример дају људи попут ње, који на прво место стављају хуманост, а не материјалну корист.

Меда је био у критичном стању, каже, практично једва жив, са минималним шансама да преживи...

И кад би се већина ветеринара одлучила за еутаназију, Тамара није хтела да одустане. Меда је боравио код ње, спавао у њеном кревету, и ено га данас у дворишту поред, жив, здрав и врло живахан..., вели Станислав.

Од почетка овог месеца, ова амбуланта богатија је за још једну младу докторку. Др вет. мед. Милијана Мачужић, која је Тамарин велики пријатељ, професионалац и љубитељ животиња, одлучила је да то пријатељство изнедри и сарадњу, у корист љубимаца и њихових власника, како би заједно били још јачи у свакој борби.

Уживамо помажући другима и то нам никад није тешко, ма колико да је напоран дан или напорна ноћ. Одличан смо тим, а љубав према животињама је наш покретач. Често и плачемо, али да власници не виде, мада сам сигурна да осете колико су нам њихови мали пријатељи важни и колико дајемо све од себе, само да буду добро, каже млада др Мачужић.

Марија Рашић