Сваки трећи ученик сомборске пољопривредне школе заврши факултет

Да је свој обол развоју српског аграра у пуној мери дала баш ова институција сведоче речи Јова Ћата, директора SPPŠ, поносног на чињеницу да се налази на челу школе која ове године обележава леп јубилеј, 75 година постојања.

- За ових три четвртине века из наше школе је преко 9.000 ученика успешно пронашло своје место у свету рада, било да се ради о пољопривредним предузећима или њиховим приватним газдинствима – каже Ћато. – Оно на шта смо посебно поносни је податак да 30 одсто свршених средњошколаца уписује и завршава фалултете или више струковне школе, након чега настављају трансфер знања и науке ка пољопривреди.

Сада овде учи неких 350 ученика у четири образовна профила, а према речима директора Ћата, школа којој је на челу од ове године уписује и одељење месара, који су све траженији, док се увелико спрема за нови смер пољопривредних техничара који би се специјализовали за органску производњу.

- Поред пољопривредних техничара општег смера и ветеринарских техничара који стичу четворогодишње образовање и имају одличан пролаз ка факултетима  и свету рада, изузетно су тражени наши руковаоци-механичари пољопривредне технике. Колоквијално их зовемо „тракто-

ристи” мада су овда стечена знања примењива на цео спектар пољо-механизације. Ту су и прехрамбени техничари-пекари, који након трогодишњем средњошколског образовања имају добре основе за наставак школовања на високим струковним школама – вели Ћато, истичући да је ова школа, захваљујући постојању простране економије, од свог настанка прототип дуалног образовања и пре него што је то постала уобичајена појава.

Захваљујући одличној сарадњи са ресорним Министарством и њеним конкурсима додатно су, поготово у последњих пет година, опремили економију, али и лабораторије, модерном опремом и уређајима, како ученици не би имали проблем укључивања у производњу због непознавања најновије технике, потврђује Јово Ћато.

Да из школских клупа, још у току образовања, излазе деца у потпуности спремна да себи обезбеђују егзистенцију сведочи податак да током похађања SPPŠ поред обавезне стручне праксе током слободних викенда буду ангажовани од истих послодаваца на економским основама, односно зарађују себи yеparac ван школе.

- Мислим да нема ниједног ученика са смера пекарство или механизатора којег већ нису врбовали послодавци, а како је огромна потражња за квалификованим месарима, не сумњам да ће се иста прича поновити и у њиховом случају – убеђен је Ћато, истичући да су, услед хроничног недостатка ових стручних профила у прирвреди, њихове плате далеко изнад статистичког просека зарада у Србији.

Мада има ученика ове школе без пољопривредног бекграунда, односно нису били ни у каквом prеthodnom контакту са аграром, највећи број њих знања у SPPŠ већ примењује на газдинствима својих родитеља, попут Данијела Лишчевића, матуранта на смеру за руковаоца-механичара пољопривредном техником.

Поред одличне сарадње са ресорним републичким министарством и покрајинским секретаријатом сомборска Средња пољопривредно-прехрамбена школа је од недавно и инкубатор међународног пројекта АГРИНО 2, у којем учествују Србија и Мађарска, усмереног на развој узгоја зачинског и лековитог биља. Наиме, на економији ове, као и истоветних школа у Футогу и Вршцу, а уз помоћ стручњака Института за лековито биље организована су огледна поља на којима, уз стручне семинаре, поред ученика и заинтересовани пољопривредници могу да се упознају са овом све профитабилнијом врстом производње.

- Родитељи ми се баве пољопривредом, па им већ одавно помажем, а како је брат Златко засновао фарму оваца романовске расе, а сестра Кристина засад лешника, потреба за мојим радом и овде стеченим знањима је порасла – сведочи Данијел, млађи брат познатог фудбалера и далеко познатије рукометашице, српске репрезентативке.

Сличан пут је и пред Валентином Каралић, која ове године постаје ветеринарски техничар.

- Не намеравам да настављам школовање, пошто сматрам да ће ми овде стечена знања бити довољна да се у потпуности укључим у рад на нашем породичном газдинству у салашком насељу Буковац, крај Сомбора, на којем поред ратарства основу чини управо сточарство – говори Валентина, која са колегиницом Бојаном Ћалић, са старијим колегама из једне од сомборских ветеринарских станица узима узорке крви омањем стаду оваца на школској економији.

За разлику од ње, Бојана, чији се родитељи у Риђици, селу сомборског атара, такође баве сточарством, увелико се спрема за пријемни испит.

- Волим животиње и рад на фарми, приде сам одличан ученик, па ми је жеља да наставим школовање на Ветеринарском факултету, а да ли ћу своју жељену диплому искористити само на породичном имању или и на другим фармама или неком институту, мање је битно. Битно ми је да радим оно што волим, а предуслов за то је управо завршетак ове школе – вели Бојана пред којом је широк пут.

Текст и фото: М. Миљеновић