Бициклом кроз Војводину: Бегеч, Баноштор, Сусек и Луг

Пре скретања ка Браши, одлучио сам да навратим у Бегеч, идилично бачко село које су према предању населили сељаци, бежећи од „зулума проклете Јерине”, жене деспота Ђурђа Бранковића, за време градње Смедеревске тврђаве. Бегеч је тако добио име - по бежању тј. „бегачима” (људима који су бежали).

У центру је лепа православна црква из 1838. године а ту је и споменик партизанима из Другог светског рата и у маховину обрастао камени артешки бунар из којег тече хладна пијаћа вода током целе године. Освежио сам се на чесми и кренуо у правцу Дунава. Скела код Брашине чарде за разлику од оне низводно која саобраћа између Футога и Беочина и иде на пуни сат - нема тачан „возни ред”. Када се напуни мала дрвена платформа на коју могу да стану три до четири аутомобила и десетак пешака и бициклиста - skеlеyija креће у правцу Баноштора на сремској страни Дунава. Док се одвајамо од копна Бачке, посматрам два трактора који у дунавској води у „ротирајућој корпи” измишљеној специјално за ову намену у Бегечу - перу млади кромпир и шаргарепу. Кажу да се у Бегечу годишње произведе више шаргарепе него у остатку земље. Поред нас на скели је и комби са молерима, Словацима из села Луг који преко дана раде широм Бачке а увече се скелом враћају у Срем, у своје идлично село које је и нама данас једно од одредишта.

Скела мили уз обалу и са друге стране реке промаља се неоготичка немачка црква чије прочеље гледа у Дунав. Рушевине неоготичке цркве Св. Рудолфа из 1914. уз дозволу Ватикана од Сријемске бискупије на 99 година закупио је Гордан Башић, власник Фрушкогорских винограда чија се винарија налази иза цркве, са намером да ту отвори Центар за изучавање винске културе.

Пењемо се стрмим сеоским улицама ка православној цркви посвећеној Светом Георгију из чије се порте пружа један од најлепших погледа у овом делу Срема.

Спуштамо низ улицу у којој се нижу идиличне панонске куће и идемо у правцу Корушке, викенд-насеља између Баноштора и комшијског Сусека. За љубитеље аутентичних рибљих чарди - препоручујем „Чарду Корушка”, на самој обали реке. Преко пута се на дунавској ади налази прелепа пешчана плажа до које ће вас локални рибари за симболичну цену одбацити ако су слободни, расположени и у нашем случају - трезни. Онима који воле нешто луксузније објекте - допашће се ресторан „Атос” са фантастичним погледом који низводно досеже тачно да баношторске „цркве на брегу”.

По путу са доста успона и низбрдица, али и знатно мање саобраћаја него деоница Беочин - Сремска Каменица, стижемо у Сусек. Ово место спада у најстарија села, јер се помиње још у 1. веку наше ере када је имао и своје утврђење и звао се Цорнацум. Следећи податак о Сусеку је тек из 14. века када је овде још постојала тврђава.

За ово село постоје подаци још из 1869, када је имало 2.127 становника. Године, 1885. Сусек је припадао Ердевичком изборном срезу са  966 становника. Тај број се повећавао сваке године, тако да је 1921. имао 3.501 житеља. За време Другог светског рата број становника је драстично опао, због масовног учешћа Сусечана у редовима партизана. После рата број становника се усталио на бројци од 1.400 људи. Попис из 2011. каже да их је тада било 996, а старац испред продавнице у којој смо купили воду наслања се на штаку и одмахује главом: „Свака друга кућа је празна или се чак срушила!”. Вели да им је „бар мало свануло” када је Душан Бајатовић купио викендицу у селу па је помогао једном броју мештана да нађу посао у Новом Саду.

Млади богослов улази за нама у прелепу цркву Св. Архангела Гаврила и објашњава нам да је раскошни иконостас 1779. године насликао Теодор Крачун, један од најзначајнијих српских барокних сликара 18. века. Топ у сеоском парку одмах уз школу гледа ка Илоку. „Важно је да је окренут у праву страну!”, полу у шали, полу озбиљно каже ми пензионисани професор историје, Црногорац пореклом.

Уместо уз Дунав ка Нештину и хрватској граници, у Сусеку скрећемо у правцу југа ка селу Луг. Ово место после којег даље нема пута, на самом крају Општине Беочин, основали су 1902. Словаци из Гложана и Бачког Петровца који су годинама долазили током лета да крче шуме на грофовском имању. Никле су куће од дрвета и черпића, најчешће офарбане у плаво, као у неком селу Штрумфова. И остали су ту да живе. Жикица Милошевић их је у књизи „Изгубљени у равници” (из које делове у фељтону у „Дневнику” читамо ових дана) - назвао „сремским Канађанима”.

Словаци и данас чине 96 одсто становништва. Иако је могућност добијања словачког ЕУ пасоша доста младих одвела у државу из које су се у 18. веку доселили у Војводину, чини се да је село доста витално и живахно, деца се играју испред куће и по двориштима, школа и школско двориште су живописно офарбани, ту су и два контејнера за класификацију смећа, донација ЕУ. Поред одмах су и Евангеличка црква и сала Дома културе у којем је последњи концерт још у фебруару одржао „Гарави сокак”.

Освежили смо се водом на уређеном извору у центру села и кренули назад на јави сањајући печену рибу коју ћемо уз обалу Дунава појести у Чарди Корушка. Тог летњег дана на температури од преко 35 степени - од Новог Сада до Луга и назад попио сам тачно десет литара воде.    

Роберт Чобан