DNEVNIK U SUSEKU Jedno od najstarijih sela u Vojvodini čeka kanalizaciju; Meštana je sve manje, a oni koji ostaju bave se stočarstvom (FOTO)

I koga god da pitate nešto u vezi sa njihovim mestom, svi će vam odgovoriti nešto negativno ili se bar prisetiti nečeg što je nekad bilo bolje. A nama, potpunim neznancima, vala i Susek je baš lep!

Osim što je na samo 40 minuta vožnje od Novog Sada, i to uz Dunav i šumu, ovo mesto pri opštini Beočin zaista odaje utisak nekada bogatog sela. Nanizane okićene kućica, velelpna javna zdanja, a tek pogled sa vidikivca na izlazu prema Neštinu... S jedne strane dobacuje vam pogled do kroz šumarke i preko livada parčeta Dunavca (što je sve od velike vode što smo i uspeli da vidimo, budući da je atarski put kroz pašnjake do obale bio sav u velikim barama), dok s druge strane gledate na preorane proplanke naše uzvišene lepotice, a sve to pod načičkanim oblacima koji su nevino nagoveštavali kišne dane.

Kad je reč o poljoprivredi, naš teren je brdovit i pogodniji za ratarenje. Takođe, kod nas je stočarstvo još uvek dobro, premda smo do pre nekoliko dana  imali čak tri krave po glavi stanovnika (Živan Stanojević)

– Ispod sela su nekad bile i plaže, taj deo se zvao Privlaka, deo Dunavca, ali sad tu nema ničega, a i narod uglavnom ide da se kupa u Vrdnik ili na Bešenovačko jezero – priča nam predsednik Saveta MZ Susek Živan Stanojević. – Kad je reč o poljoprivredi, za razliku od okolnih mesta koja su fokusirana na voćarstvo i vinogradarstvo, naš teren je brdovit i pogodniji za ratarenje. Takođe, kod nas je stočarstvo još uvek dobro, premda smo do pre nekoliko godina imali čak tri krave po glavi stanovnika. Sad toga nema više, ali jesmo i dalje najjači kad je u pitanju držanje stoke, svinja, koza, ovaca, krava...

Kako im generalno selo diše, govori i podatak da Fudbalski klub „Partizan”, koji sledeće godine treba da obeleži vek postojanja i nema ko da ga finansira, prvi put neće imati ni ekipu za takmičenje.

– Selo nam se prazni, mladi odlaze, devojke se udaju sa strane, a ostaju stari– priča Stanojević.

Duhovni dom svih meštana

Pravoslavni hram Svetog arhangela Gavrila, sazidan 1770. godine na mestu prethodna tri, predstavlja zdanje vredno ponosa. Osim što pod svojim krovom ima istaknute ikone, među kojima je i dobijena kopija Bogorodice „Umekšanja zlih srca” sa ugrađenom česticom moštiju, kao i još osam ikona sa česticom, susečka crkva je i dom ikonostasa Teodora Kračuna (sa sve ličnim potpisom umetnika) iz 1779. godine, časnog krsta sa groba Gospodnjeg, ali i cipele, odnosno pape svetog Spiridona koja je data na celivanje vernicima.
 

– Mene kao mladog čoveka i paroha najviše raduje što nam je crkva živa – ističe sveštenik Nikola Erceg, koji je od decembra prošle godine premešten iz Busija u Susek. – Čim sam došao postavljen sam za veroučitelja u našoj Osnovnoj školi „Jovan Popović”, ali i za dirigenta u pojačkom sastavu „Blagovestitelj” koji broji preko 30 dece. Hor je osnovan 2017. godne i od tada je kroz njega prošlo stotinak dece i imali smo oko 50 nastupa.
Spoj crkve i seoske škole je od samog početka neraskidiv, što rezultira lepom saradnjom u svim aspektima.
– Kad mi meštani, slušajući šta im govorim i kakav primer im dajem rečju i delom, veruju, ta prisutnost sa njima, sve to mi daje veliki entuzijazam. Uspevamo uz iskrenost, trud i ličnim primerom na delu da sa tim ljudima živimo, da smo prijatelji, komšije, sugrađani – naglašava naš sagovornik.
 

Da bi pravolsvna crkva bila i objekat vredan divljenja, u njega se konstantno ulaže. 
 

– Naš ikonostas je sad osposobljen za rekonstrukciju, naročito otkako smo uradili pomoćni objekat za paljenje sveća. Postavili smo i mermerni pod, izvukli smo vlagu, fasada je delimično urađena ranije, ali cela će se sad sređivati, uradili smo oluk, krov, elektrifikovali zvono mada može i dalje ručno da se povlači, a sad treba da postavimo najsavremenije ozvučenje kako bi akustika bila prijemčivija, pa kad pustimo duhovnu muziku u porti, da može ceo Susek da je čuje – veli otac Erceg, dodajući da su trenutno i u fazi saniranja ograde oko hrama.

Za divno čudo, bar lekara imaju svakog dana! Doduše na pola radnog vremena, ali složićete se, kakva je situacija u drugim selima iste demografske slike, Susek se još i dobro drži!

– Od najvećih problema nam je nedostatak kanalizacije i mi svake godine tražimo u budžetu, ali priča se da je projekat gotov i da samo fale pare da se krene u realizaciju. Sva okolna mesta imaju rešeno to pitanje, a nama su septičke jame stigle do bunarske vode i sad nam je oskudica i za pijaću vodu. Nekad smo imali pet-šest izvora u selu, a sad je sve zagađeno zbog ispusta kanalizacije – naglašava naš sagovornik.

Ipak, ima i nešto lepo u Suseku prema rečima Susečana. Naredne godine obeležavaju pola veka pobratima sa Zabrđem, veza koju nisu prekidali ni tokom ratnih godina.

Među najstarijim selima Vojvodine

Susek slovi za jedno od najstarijih sela u Vojvodini, budući da postoje podaci o ovom mestu koji datiraju iz prvog veka. Tada je ono imalo utvrđenje i drugačiji naziv – Cornacum. Takođe, u turskim dokumentima se spominje da je na tom mestu postojao i manastir Akolovo koji je posle 1614. godine potpuno napušten.

Nastavnici plus roditelji – dobra deca i dobri učenici

Osmoletka u Suseku, onakva kakvu je danas poznajemo, nastala je 1964. godine kada je konačano dobila svoj nezavistan objekat. Škola je najpre nastala uz crkvu, dakle 1770. godine, i do 1955. je imala samo četiri razreda. Danas ona ima 160 učenika u centralnom objektu, pride su tu još i područna odeljenja u Banoštoru, Lugu i Svilošu (do četvrtog razreda, nakon čega đaci putuju za Susek).

– Trenutno na spisku imamo 50 putnika, odnosno đaka koji nam ovde dolaze od petog razreda – kaže direktorka OŠ „Jovan Popović” Tatjana Krstić, inače po struci nastavnica srpskog jezika i književnosti, bar prvih 15 godina, do pretprošlog novembra. – Moram priznati da mi fali rad u učionici, jer kad ste direktor, ništa ne može da vas mimoiđe. Poručila sam svojim kolegama na početku školske godine, koliko god bilo izazovno, sami smo birali ovaj životni put i na prvom mestu smo mi uzor ovoj deci, i ma koliko bili nezadovoljni, empatiju, energiju i toleraciju mora da ponesemo sa sobom, jer mi njima gradimo temelj, ne samo znanje, već i kakvi ljudi će postati. Na prvom mestu nam je da naša škola teži da bude bezbedna i zdrava sredina za odrastanje i sticanje znanja, mesto gde će učenici rado da provode svoje vreme. Stoga i negujemo interkulturalnost, toleranciju, empatiju i entuzijazam.

Ni sa ekološkim temama ne zaostaju, pa su tako četiri puta nagrađivani u okviru projekata „Za čistije i zelenije škole Vojvodine” i „Energija je svuda oko nas” , jedini iz naše pokrajine učestvuju u EHO projektu, a redovno priređuju i izložbe na temu ekologije i energije.

– Sarađujemo i sa školama iz drugih država, recimo sa Turskom i Rumunijom u okviru ekološkog preduzetništva, obeležavamo Međunarodni dan biodiverziteta i biološke raznovrsnosti sa školama iz Hrvatske, Slovačke i Grčke – nabraja naša sagovornica.

Deda Ilijina priča

Jedan od najstarijih meštana je devedesetogodišnji deda Milan Jelkić kog smo zatekli u bašti nekadašnjeg kafića, baš tamo gde je ranije bilo i po 50 Susečana, a danas samo jedan, eventualno dvojica. Premda neraspoložen za priču sa nama, a kako je nemoguće ostati nem na baš sva pitanja, od našeg sagovornika saznajemo da je Susek pretrpeo velike promene. Najveća od njih da imaju sve manje i manje stanovnika.

– Sve su pomrli, sad su nam prazne kuće, ako po jedan živi u nekim od njih – veli deda Milan, dodajući da je od njega jedino stariji vitalni i vredni deda Ilija koji puni 93 godine. – Ja kad sam bio zemljoradnik, od 17 jutara zemlje sam mogao da kupim kamion i traktor, a sad ljudi imaju na desetine jutara i godinama ne mogu sebi ništa da obezbede. Da mi je pet minuta vlasti, rekao bih da nema skakanja cena u poljoprivredi, jer treba da je zaštitimo.

Takođe čega se Jelkić priseća sa setom jeste dan kad je postao prvak, pa sa svojih tridesetak vršnjaka nosio učiteljici po petla.

– Sad nema više svako ni petlove, svi kupuju brzo ‘ranjene piliće – zaključuje deda Milan.

Tekst i foto: Lea Radlovački