Славица Тот и њена ћерка воде тешку животну борбу: Живе без струје 17 година!
ЗМАЈЕВО: У оронулом собичку, у комплексу старих радничких станова бивше парне циглане саграђених још пре Другог светског рата, педесетдеветогодишња Славица Тот из Змајева са ћерком с великом стрепњом и неизвесношћу дочекује предстојеће јесење кишне и хладне зимске дане.
Живе у простору који прокишњава, недостојним иоле пристојног живота, пуним туге, сиромаштва и чемера.
У том и таквом простору спавају, кувају, купају се, греју се када имају с чим, проводе дане у тешкој немаштини.
Чим падне мало јача киша вода продре у њихов собичак, тако да су се крајње нехигијенски услови у којима обитавају итекако одразили на њихово здравље.
Пре тачно седамнаест година искључили су им струју и од тада чаме у мраку у полутами шкиљаве светлости свеће, јединог извора наде, без основних услова за нормални живот у двадесет првом веку.
Славица Тот истиче да се до сада наслушала разних обећања али без икакве конкретизације.
Она се подсећа 2013. године и предизборне кампање за локалне изборе у Врбасу када су је посетили др Братислав Кажић и Милан Глушац и обећали јој помоћ. Кажић је водио Врбас, а Глушац је актуелни председник општине.
Уместо обећане помоћи, сада нам на врата долазе људи да ми искључе воду, једино што имамо, разочарана је Славица.
Сви приходи стају у девет хиљада динара породичне пензије за цео месец, и то им је једини новчани доходак на који сигурно могу да рачунају.
Две хиљадите године покојни муж и ја нисмо били у могућности да на време платимо струју, молили смо тада људе из електродистрибуције да нам одложе плаћање, јер ми је муж радио сезонске послове а одрађене послове је тешко могао наплатити јер и тада су сви само гледали како да те искористе и одуговлаче са плаћањем. Надали смо се да ће у електродистрибуцији имати разумевања, да ће све бити у реду, јер тако су нам и били рекли, али после само пет дана дошли су електричари са налогом да нам скину сат, струјомер којег смо купили од свог новца, и однели га. Муж ми је тај дан радио, рекла сам електричарима да сат не дирају јер смо га купили својим новцем. Стала сам испред сата али су ме грубо одгурнули пред ћерком која је тада имала седам година. Скинули су сат и однели, оставили су само папир да је сат однешен којег и до данас чувам као доказ, и то не бих добила да комшије нису реаговале видевши колико су били дрски према мени, присећа се Славица сузних очију.
Она наводи да су за пар месеци смо некако скупили новац и у целости исплатили дуг. Тражили су да им врате сат и прикључе струју, али су из електродистрибуције одговорили да морају да га прегледају.
Данима, месецима, годинама, више од деценију и по тражимо да нам врате сат и прикључе струју, а они нас и даље лажу. Сад кажу да ћемо морати купити нови сат. А одакле, од чега, са девет хиљада динара месечно, ма немамо ни за хлеб, а камоли за нешто више, пита се наша саговорница.
За Славицу су муке настале кад јој је умро муж, од тог тренутка њој и њеној ћерки живот се претворио у пакао.
Од тридесет дана ми смо двадесет дана без ичега, гладне, пијемо само воду, а и то нам прете да ће искључити. Ако нам и воду искључе остаје нам једино да си прекратимо живот јер онда и буквално нећемо имати од чега да живимо. Оболела сам, имам срчаних проблема а и ћерка се жали, морала је у болницу, а како кад немамо ништа, ни личну хигијену не можемо ваљано одржавати, очајна је она.
Славицина ћерка заради по неки динар надничарећи кад има посла, али и то је све мало за ионако скромне жеље које имају, а оне се односе да бду бар сите. Жеље које имају њени вршњаци за њу су недостижан луксуз.
Обраћала се Славица месној заједници и општини да јој помогну у решавању проблема, да им врате струјомер и прикључе струју, али нико се годинама није заузео за њихов случај.
Грехота је да Славица и њена ћерка живе у оваквим условима, потпуно маргинализовани од друштвене заједнице, истичу њихове комшије.
Они додају да је Славица у млађим данима пуно помагала унесрећене, и да да очекују да ће се наћи још добрих и хуманих људи да јој помогну да би могла живети живот достојан човека.
Ласло Киш
