Slavica Tot i njena ćerka vode tešku životnu borbu: Žive bez struje 17 godina!
ZMAJEVO: U oronulom sobičku, u kompleksu starih radničkih stanova bivše parne ciglane sagrađenih još pre Drugog svetskog rata, pedesetdevetogodišnja Slavica Tot iz Zmajeva sa ćerkom s velikom strepnjom i neizvesnošću dočekuje predstojeće jesenje kišne i hladne zimske dane.
Žive u prostoru koji prokišnjava, nedostojnim iole pristojnog života, punim tuge, siromaštva i čemera.
U tom i takvom prostoru spavaju, kuvaju, kupaju se, greju se kada imaju s čim, provode dane u teškoj nemaštini.
Čim padne malo jača kiša voda prodre u njihov sobičak, tako da su se krajnje nehigijenski uslovi u kojima obitavaju itekako odrazili na njihovo zdravlje.
Pre tačno sedamnaest godina isključili su im struju i od tada čame u mraku u polutami škiljave svetlosti sveće, jedinog izvora nade, bez osnovnih uslova za normalni život u dvadeset prvom veku.
Slavica Tot ističe da se do sada naslušala raznih obećanja ali bez ikakve konkretizacije.
Ona se podseća 2013. godine i predizborne kampanje za lokalne izbore u Vrbasu kada su je posetili dr Bratislav Kažić i Milan Glušac i obećali joj pomoć. Kažić je vodio Vrbas, a Glušac je aktuelni predsednik opštine.
Umesto obećane pomoći, sada nam na vrata dolaze ljudi da mi isključe vodu, jedino što imamo, razočarana je Slavica.
Svi prihodi staju u devet hiljada dinara porodične penzije za ceo mesec, i to im je jedini novčani dohodak na koji sigurno mogu da računaju.
Dve hiljadite godine pokojni muž i ja nismo bili u mogućnosti da na vreme platimo struju, molili smo tada ljude iz elektrodistribucije da nam odlože plaćanje, jer mi je muž radio sezonske poslove a odrađene poslove je teško mogao naplatiti jer i tada su svi samo gledali kako da te iskoriste i odugovlače sa plaćanjem. Nadali smo se da će u elektrodistribuciji imati razumevanja, da će sve biti u redu, jer tako su nam i bili rekli, ali posle samo pet dana došli su električari sa nalogom da nam skinu sat, strujomer kojeg smo kupili od svog novca, i odneli ga. Muž mi je taj dan radio, rekla sam električarima da sat ne diraju jer smo ga kupili svojim novcem. Stala sam ispred sata ali su me grubo odgurnuli pred ćerkom koja je tada imala sedam godina. Skinuli su sat i odneli, ostavili su samo papir da je sat odnešen kojeg i do danas čuvam kao dokaz, i to ne bih dobila da komšije nisu reagovale videvši koliko su bili drski prema meni, priseća se Slavica suznih očiju.
Ona navodi da su za par meseci smo nekako skupili novac i u celosti isplatili dug. Tražili su da im vrate sat i priključe struju, ali su iz elektrodistribucije odgovorili da moraju da ga pregledaju.
Danima, mesecima, godinama, više od deceniju i po tražimo da nam vrate sat i priključe struju, a oni nas i dalje lažu. Sad kažu da ćemo morati kupiti novi sat. A odakle, od čega, sa devet hiljada dinara mesečno, ma nemamo ni za hleb, a kamoli za nešto više, pita se naša sagovornica.
Za Slavicu su muke nastale kad joj je umro muž, od tog trenutka njoj i njenoj ćerki život se pretvorio u pakao.
Od trideset dana mi smo dvadeset dana bez ičega, gladne, pijemo samo vodu, a i to nam prete da će isključiti. Ako nam i vodu isključe ostaje nam jedino da si prekratimo život jer onda i bukvalno nećemo imati od čega da živimo. Obolela sam, imam srčanih problema a i ćerka se žali, morala je u bolnicu, a kako kad nemamo ništa, ni ličnu higijenu ne možemo valjano održavati, očajna je ona.
Slavicina ćerka zaradi po neki dinar nadničareći kad ima posla, ali i to je sve malo za ionako skromne želje koje imaju, a one se odnose da bdu bar site. Želje koje imaju njeni vršnjaci za nju su nedostižan luksuz.
Obraćala se Slavica mesnoj zajednici i opštini da joj pomognu u rešavanju problema, da im vrate strujomer i priključe struju, ali niko se godinama nije zauzeo za njihov slučaj.
Grehota je da Slavica i njena ćerka žive u ovakvim uslovima, potpuno marginalizovani od društvene zajednice, ističu njihove komšije.
Oni dodaju da je Slavica u mlađim danima puno pomagala unesrećene, i da da očekuju da će se naći još dobrih i humanih ljudi da joj pomognu da bi mogla živeti život dostojan čoveka.
Laslo Kiš
