Пропаст дворца у Влајковцу - украсе архитектуре уништила небрига

Пропаст некада прелепе грађевине и имања, које је 1888. године грофица Георгина Мочањи, удајом за грофа Рудолфа,  донела у мираз познатој аустроугарској племићкој породици Бисинген-Нипенберг, траје већ деценијама.

Иако је било покушаја да се започне обнова и има наследника, шта ће бити са здањем у Влајковцу за сада се не зна. Мештани Влајковца само слежу раменима и не могу да се начуде, због чега је дворац морао да се упропасти.

После првог светског рата, 1919. године, богатој породици Бисинген-Нипенберг је одузет део имовине, али јој је остављен дворац са извесном површином ораница. Дворац је породица Бисинген-Нипенберг успела да задржи у поседу до краја Другог светског рата, када им је преостала имовина национализована, а они протерани. После ослобођења дворац су користили војни авијатичари. Лепоту је успевао да сачува једно време док се у њему налазио Дом за децу, у коме је најпре била смештена сирочад немачке националности, а касније и деца без родитељског старања из целе Југославије.

Пропадање је почело када су из дворца исељена ратна сирочад. До тада су се стараоци бринули о деци и грађевини, као и о великом и лепо уређеном парку. Парк је тада имао фонтану, био је испресецан каналима и мостићима, украшен гвозденим оградама сатканим од кованих украса. У парку још има великих столетних стабала, међу којима и ретких врста.  Када се 1953. у дворац уселило Пољопривредно добро “Оглед”, здање је преуређивано и ентеријер прилагођаван потребама корисника, па је тако почело уништавање оног што је затечено.

Потомак некадашњих власника гроф Фон Бисинген је још 2006. године поднео захтев да му се врати имовина. У међувремену су власти у Вршцу 2010. дворац  давали у закуп на 40 година једној италијанској фирми, и наследник је био сагласан са плановима да се здање претвори у хотел. Инвеститори из Италије су требали дворцу да дају првобитни изглед и да га комерцијализују, међутим уговор је раскинут, па се тај подухват изјаловио.

Дворац је иначе изграђен у класицистичком стилу као симетрична грађевина већих димензија. Својим габаритом и архитектуром дворац је пленио пре свега због изразито лепе и богате декорације, нарочито у кованом гвожђу. Спратна зграда издуженог правоугаоног облика и симетричног унутрашњег распореда, изграђена је на имању надомак села и припада типу слободно стојећих објеката.

Фасаде карактерише симетрија и класицистички улаз, а вредност објекта у архитектонском смислу се огледа у доследно спроведеној класицистичкој стилској шеми, симетрији и лепо пропорционисаним односима главних маса, такође и примењена декорација, дају дворцу велики значај међу осталим архитектонским остварењима из половине 19. века.

Фасада окренута парку има наглашен средишњи део увученог централног ризалита, спојеног терасама које носе гвоздени стубови са бочно истуреним ризалитима. У дворац се може ући, али треба бити прилично опрезан. Степениште које води на спрат је од украшеног кованог гвожђа, а на спрату улазног трема је свечана сала изнад које је кровни венац, атика са балустрадама и лучно засведеном нишом у којој је некада био грб породице Бисинген-Нипенберг.

Пирамидални кров је надвишен крушкастим луковичастим завршетком и шипком на којој су стилизивани љиљани, заставица и громобран. На фасадама су некада стојале скулптуре у симетричним шкољкасто завршеним нишама. Елемети ентеријера и екстеријера су декорисани, израђени су од кованог и ливеног гвожђа, а и капије на улазу у некадашњи дворски комплекс био је кроз капије од кованог гвожђа.

На имању се налазила кућа за бироше, породична гробница и капела породице Бисинген-Нипенбург на другој страни канала Дунав-Тиса-Дунав, вештачко језеро са фонтаном и скулптуром у средини, поток и мостићи. Мада и даље представља споменик културе од великог значаја, озбиљно је препуштен небриги и зубу времена.

Текст и фото: Милорад Митровић