Propast dvorca u Vlajkovcu - ukrase arhitekture uništila nebriga

Propast nekada prelepe građevine i imanja, koje je 1888. godine grofica Georgina Močanji, udajom za grofa Rudolfa,  donela u miraz poznatoj austrougarskoj plemićkoj porodici Bisingen-Nipenberg, traje već decenijama.

Iako je bilo pokušaja da se započne obnova i ima naslednika, šta će biti sa zdanjem u Vlajkovcu za sada se ne zna. Meštani Vlajkovca samo sležu ramenima i ne mogu da se načude, zbog čega je dvorac morao da se upropasti.

Posle prvog svetskog rata, 1919. godine, bogatoj porodici Bisingen-Nipenberg je oduzet deo imovine, ali joj je ostavljen dvorac sa izvesnom površinom oranica. Dvorac je porodica Bisingen-Nipenberg uspela da zadrži u posedu do kraja Drugog svetskog rata, kada im je preostala imovina nacionalizovana, a oni proterani. Posle oslobođenja dvorac su koristili vojni avijatičari. Lepotu je uspevao da sačuva jedno vreme dok se u njemu nalazio Dom za decu, u kome je najpre bila smeštena siročad nemačke nacionalnosti, a kasnije i deca bez roditeljskog staranja iz cele Jugoslavije.

Propadanje je počelo kada su iz dvorca iseljena ratna siročad. Do tada su se staraoci brinuli o deci i građevini, kao i o velikom i lepo uređenom parku. Park je tada imao fontanu, bio je ispresecan kanalima i mostićima, ukrašen gvozdenim ogradama satkanim od kovanih ukrasa. U parku još ima velikih stoletnih stabala, među kojima i retkih vrsta.  Kada se 1953. u dvorac uselilo Poljoprivredno dobro “Ogled”, zdanje je preuređivano i enterijer prilagođavan potrebama korisnika, pa je tako počelo uništavanje onog što je zatečeno.

Potomak nekadašnjih vlasnika grof Fon Bisingen je još 2006. godine podneo zahtev da mu se vrati imovina. U međuvremenu su vlasti u Vršcu 2010. dvorac  davali u zakup na 40 godina jednoj italijanskoj firmi, i naslednik je bio saglasan sa planovima da se zdanje pretvori u hotel. Investitori iz Italije su trebali dvorcu da daju prvobitni izgled i da ga komercijalizuju, međutim ugovor je raskinut, pa se taj poduhvat izjalovio.

Dvorac je inače izgrađen u klasicističkom stilu kao simetrična građevina većih dimenzija. Svojim gabaritom i arhitekturom dvorac je plenio pre svega zbog izrazito lepe i bogate dekoracije, naročito u kovanom gvožđu. Spratna zgrada izduženog pravougaonog oblika i simetričnog unutrašnjeg rasporeda, izgrađena je na imanju nadomak sela i pripada tipu slobodno stojećih objekata.

Fasade karakteriše simetrija i klasicistički ulaz, a vrednost objekta u arhitektonskom smislu se ogleda u dosledno sprovedenoj klasicističkoj stilskoj šemi, simetriji i lepo proporcionisanim odnosima glavnih masa, takođe i primenjena dekoracija, daju dvorcu veliki značaj među ostalim arhitektonskim ostvarenjima iz polovine 19. veka.

Fasada okrenuta parku ima naglašen središnji deo uvučenog centralnog rizalita, spojenog terasama koje nose gvozdeni stubovi sa bočno isturenim rizalitima. U dvorac se može ući, ali treba biti prilično oprezan. Stepenište koje vodi na sprat je od ukrašenog kovanog gvožđa, a na spratu ulaznog trema je svečana sala iznad koje je krovni venac, atika sa balustradama i lučno zasvedenom nišom u kojoj je nekada bio grb porodice Bisingen-Nipenberg.

Piramidalni krov je nadvišen kruškastim lukovičastim završetkom i šipkom na kojoj su stilizivani ljiljani, zastavica i gromobran. Na fasadama su nekada stojale skulpture u simetričnim školjkasto završenim nišama. Elemeti enterijera i eksterijera su dekorisani, izrađeni su od kovanog i livenog gvožđa, a i kapije na ulazu u nekadašnji dvorski kompleks bio je kroz kapije od kovanog gvožđa.

Na imanju se nalazila kuća za biroše, porodična grobnica i kapela porodice Bisingen-Nipenburg na drugoj strani kanala Dunav-Tisa-Dunav, veštačko jezero sa fontanom i skulpturom u sredini, potok i mostići. Mada i dalje predstavlja spomenik kulture od velikog značaja, ozbiljno je prepušten nebrigi i zubu vremena.

Tekst i foto: Milorad Mitrović