Попинци и Сибач: Кућа у којој је ноћио Карађорђе, чесма прави академике

Када пређете надвожњак и запутите се ка Попинцима, једином селу општине Пећинци „са оне стране ауто-пута” после пар стотина метара са десне стране угледаћете фабрички погон.

Власник фабрике Драгомир Стаменковић, дочекује нас срдачно, као да смо стари знанци. Ту поред погона у којем се производе и оптичка сочива, направио је малу винарију која му служи да угости пријатеље и пословне партнере. „Maybе Baby„ се у почетку производио у једном изнајмљеном стану поред Атеља 212 да би се данас преселио у срце Срема. Драгомир нам прича како је Мићко Љубичић аутор слогана којег памтимо већ готово три деценије. Син, ћерка и зет му раде у погону али на челу фирме је професионални менаџер.

Попинци су једно од ретких села у Војводини са апсолутном српском већином становништва која су задржала све називе улица из времена СФРЈ:

Улица ЈНА (води од центра села према Пећинцима), Лењинова (води од центра села према Војки — земљани пут), Фрушкогорска (води од центра села према Доњим Петровцима — макадам), Маршала Тита (води од центра села према Прхову — земљани пут) и Стевана Ковачевића (води од Фрушкогорске улице према Голубинцима).

Са Петром Јовановићем, хроничарем Попинаца одлазим до Дома културе чија ме сала подсећа на оне које смо видели у напуштеним Стаљиновим хотелима у Грузији. Ту где су се некада одржавала игранке, пуштали филмови и играле представе - данас лежи неколико тегова који су успомена на време када су локални момци овде пумпали своје мишиће. У међувремену су и они отишли, остали су импровизовани тегови, велика зидна слика и „даске које живот значе” и памте славне дане...

Ту испред Дома културе на аутобуском стајалишту уз пиво и ослоњен на метлу одмара улични чистач. Изнад њега је оглас у којем неко оглашава откуп пужева. Прича ми како је чуо да се пре кувања пужеви неколико дана изгладњују да би се очистили од хране јер у супротном могу да буду отровни.

У Попинцима су током историје грађене три православне цркве. Прва датира из 1724, грађена је од плетера, покривена шиндром, имала је једно звоно и трпезу од камена. Црква је била посвећена Светом оцу Николају Мирликијском. Освећена је 1731. од стране епископа Никанора Крушедолског.

Друга црква је саграђена од дрвета 1751, имала је ограђену порту и такође је била посвећена Светом оцу Николају Мирликијском.

Трећа је грађена циглом у периоду између 1773 – 1777, посвећена је Сабору Св. архангела Гаврила. Цркву је осветио епископ Јосиф Јовановић Шакабенда. Иконостас је 1872. осликао Никола Петровић. Црква се и данас налази у центру села као културно-историјски споменик, који је под заштитом државе. За време Другог светског рата Немци су срушили црквени торањ и знатно оштетили западни део Цркве. После рата изграђен је нови торањ, нижи од старог за 18 метара. Парох у Попинцима је јереј Милан Главашевић који нас је дочекао у храму и љубазно испричао његов историјат.

Седамо са свештеником Миланом и хроничарем Петром у кафић одмах до цркве. Петар нам прича како село има натпросечно много факултетски образованих грађана, професора, доктора наука. Питам како то објашњава, каже кроз смех - то је све од наше воде и показује ми чесму која је шездесетих отворена у центру села поред цркве. Вода је толико на цени да су из Старе Пазове долазили, точили је у балоне и продавали на пијаци у Земуну па су морали да ставе таблу са упозорењем о количини воде која се може однети са чесме...

Наш водич кроз Попинце Петар Јовановић аутор је и књиге „Попиначка школа 1769-2021”. Реч је о вредном документу какав би требало да постоји у сваком нашем месту - само што нема свуда оваквих ентузијаста и хроничара какав је Петар. Занимљиво је посматрати фотографије ђака - у генерацији рођених 1930. било их је 55. Данас први разред овдашње школе похађа само седморо ђака, исто толико их има у другом а у трећем их је петоро. Попиначка школа заслужна је поред чувене воде за то што село има 136 академски образованих грађана, пуно магистара и доктора наука и једног академика - професора доктора Зорана Ковачевића, биохемичара, члана САНУ од 1992.

Чувена учитељица Беба

Учитељица Беба име је које ћете чути од свих мештана Попинаца у којима је обележила другу половину 20. века. Богумила Хранисављевић Беба (1917-1999) рођена је у Добринцима где је и почела да се бави учитељским позивом. Након удаје сели се у Попинце где наставља да ради као учитељица. Након ослобођења села 23. октобра 1944. самоиницијативно је окупила децу и већ после недељу дана наставила са радом школе.

Основала је и библиотеку у селу, водила је читаоницу која је увек била пуна омладине. Учитељица Беба је била поносна на то што је у њеној читаоници увек било више младих него у кафани преко пута. Тешко је то и замислити у данашње време када оно мало омладине што је остало на селу седи у кафићима и кладионицама.

Учитељица Беба је живела у кући са високим oyacima преко пута цркве, пензионисана је 1973. и наставила је да живи у Попинцима. Умрла је 1. августа 1999.

Нешто ниже низ исту Фрушкогорску улицу, на броју 21 налази се кућа подигнута у 18. веку која има велики историјски значај јер се везује за Карађорђа и његов боравак у Срему 1787. После бекства из добровољачког одреда у Сомбору, у који је ступио по избијању Аустро-турског рата Црни Ђорђе је посетио породицу у Крушедолу, а затим наставио даље према Сави да би што пре стигао у Србију. Тако се нашао у Попинцима, у кући Месаровића који му је помогао да се преко Шимановаца и Деча пребаци у Прогар, и настави даље преко Саве. Данас се на кући налази спомен-плоча са натписом: „У овој кући боравио је 1787. год. / Карађорђе / вођа првог српског устанка“.

У дворишту смо затекли деда Радована, деца су, вели, отишла у град а он и даље чува кућу у којој је некада боравио вођа Првог српског устанка.

Вероватно најстарија кућа у Попинцима и једна од најстаријих у Срему, грађена крајем 18. века - одолева времену, метереолошким и историјским олујама... Бака Јелена Петровић понекад живи у кући, затекли смо је у дворишту, са поносом помиње да је млади глумац Стеван Пиале њен унук.

Застајемо код „Декиног салаша” поред стандардних мотива које имају сви угоститељски „салаши” отварани широм Војводине након Салаша 137 - има и апарат за томболу. На апарату пише да је забрањено његово копирање а о времену када је настао најбоље говори чињеница да се град у којем је радио Јован Каракашевић задужен за „патент и израду томболе” - тада још звао Светозарево (од 1992. - поново Јагодина).

Уским земљаним путем стижемо до попиначког гробља чија хроника бележи најстарије хумке у којима су још у 18. веку сахрањени овдашњи свештеници. Пуно гробова сведочи о бројним жртвама Другог светског рата, било да су стрељани у Попинцима или погинули као партизани у Босни („Кад су Сремци кренули са те Фрушке горе па одоше за Босну, тамо да се боре!”). За Зорана Гајића кажу да је био највећи сеоски весељак и шерет па му је и натпис у духу радосног живота који је провео у Попинцима: „Ко год прође поред мога гроба, нек се сети најлепшега доба!”

Са друге стране Пећинаца налази се Сибач. Село се у историјским изворима први пут помиње 1397. године. После тога, дуго нема помена, а следећа година помињања је 1713. У почетку припада румском властелинству грофа Пејачевића, а касније 1733. митровачком властелинству. По попису из 1736. године село је наведено као чисто српско.

Сибач је у почетку био мало село, да би 1910. године имао највише у својој историји - 785 становника. У послератном периоду, број становника константно опада. Сибачани су масовно учествовали у Другом светском рату. Као жртве фашизма, живот је дало 112 мештана, а неке породице су буквално десетковане.

Према попису из 2011. у селу је живело само 468 становника. У Основној школи Слободан Бајић Паја, ове године завршни 4. разред (после којег настављају школовање у Пећинцима) завршила су само два ученика. Рода у гнезду на бандери у Улици Маршала Тита очигледно није донела срећу.

Двери Цркве Преноса моштију Светог оца Николаја у Сибачу отвара нам парох Милан Главашевић којег смо пар сати раније упознали у Попинцима. Јереј Милан обавља богослужење у црквама у та два села, ту сахрање, венчава и крсти. Док га чекамо, у дворишту се играмо са великим лабрадором који је ту у дворишту.

Српска православна Црква у Сибачу помиње се у време Османске империје у 16. веку, када је у селу пописано 23 дома. За време 18. века подизана је три пута: 1733. постављена је од плетера и трске, 1753. саграђена је од дрвета и покривена храстовим даскама, 9. маја 1753. осветио је епископ Партеније Павловић. У периоду између 1780 – 1782. подигнута је од камена и цигле. Изузетно вредан и леп иконостас је допремљен из Цркве Св. апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима. Иконе је сликао Георгије Стојановић, Стефан Гавриловић и Јов Василијевич. Сматра се да је иконостас настао у периоду 1737 – 1740. а купљен и пренет у Сибач тридесетих година 19. века. Због своје вредности три престоне иконе су украдене 1971, од тога су две пронађене и враћене 2006.

Интересантно је да у маленом Сибачу још од 1925. постоји и Фудбалски клуб „Словен” који се такмичи у Сремској лиги.

Роберт Чобан