Од блага се тешко одустаје или никако

Сељак се, мада живећи и радећи на плодној црници бачкој, вазда мучио и крваво радио не би ли својој породици корицу хлеба, или, у бољем случају, нешто пристојнији живот обезбедио. Тако је и данас, у ери за коју теоретичари и социолози тврде да човечанство никада боље није живело. Мож’ да бидне, ал’ не мор’ да значи, рекло би се у Шумадији, а сељак овдашњи и инокосни, па још сточар који од производње млека треба да живи, оптимисту може само за руку да прими и одведе га у први маркет. Тамо, међу рафовима, замире свака теорија чим поглед падне на флашу какве обичне киселе (исправније речено: минералне) воде, чија је цена већа од онога колико сељак од откупљивача и државе добије за литар млека. Па ти види...

Шта је то што тера сељака-човека да и даље у зноју лица свог жуља дланове и вечито, мада бивајући увек у минусу, неку рачуницу пресабира, већ у домен метафизике спада, али има таквих људи, хвала богу, подоста. Једни од таквих упорних су и Багићи, у Бачком Брестовцу, на размеђу Сомбора и Оџака смештеном. Ту, у тзв. оптантском сокаку, свили су своје породично гнездо па диринче по васцели дан на породичној фарми јер знају да сељаку без тешког рада ни живота ни напретка нема. Млађан, глава породице, и супруга му Драгомирка ипак имају на кога да се ослоне, нису им деца тражила срећу у белом свету, нису са земље побегла, већ се с вечитом муком сељачком у коштац храбро ухватила. Кад већ неће они у свет, „натерали“ су свет у своју авлију, јер је Млађин син Бранислав, стасит момак за женидбу доспео, један од првих српских добитника гласовитих европских подстицаја за пољопривреду, односно ИПАРД средстава.

Проучило то у тамошњим силним надлежним комисијама како се на фарми Багића ради, претресло све потребне папире и решило да им одобри 100.000 евра не би ли газдинство младог Багића до новог „телехендера“ дошло, машине која неупућенима може да се опише и као хоризонтални виљушкар. Док чекају да се сва процедура заврши, мада су већ решење из руку самог ресорног министра Недимовића добили пре десетак дана, Багићи радо госте дочекују, а да би се знало шта се слави, служи и торта са све словима ИПАРД.

– Да бисмо стоку исхранили, имамо својих 14 хектара, па и закуп, што државне, што приватне земље плаћамо, а зашто је овај ИПАРД одлична ствар за нас српске сељаке, не морам посебно да вам објашњавам, него само да се захвалим свима који су омогућили да до тога коначно и дође – вели Млађо, још увек глава куће, и захваљује од министра, преко директора Дирекције за аграрна плаћања до, како му сам тепа, „нашег доброг председника Вучића“. – Јесте да има много документације, али су нам консултанти били ови млади из Стапара, из Канцеларије за рурални развој Војводине, па смо се лепо снашли у томе.

Показује Багић сениор радо своје и синовљево имање, мирних сагнутих глава црвене холштајн и сименталке вавоље сено, на другом крају простране авлије јунад у тову чека на свој хранидбени ред, а одмах иза њих и умилна телад, при Млађи „терцирају“, како сам тврди, његова десна и лева рука, унуци Бојан и Немања, које су му подарили кћер Недељка и зет Богдан Ђурђевић.

– И они се стоком баве, живе ту одмах прекопута па се ни не зна ко је у чијој кући дуже и ко у чијој кући више ради – смеје се отац, док га Драгомирка прекорева што „децу зачикава“, на шта се младеж само осмехује, навикло ваљда да се Млађо непрестано шали, а и тазе су с мора, из Грчке пре неколико дана дошли, док су отац и матер на оба имања и куће пазили.

И док новинари, љубопитљиви какве их је бог створио, покушавају да од домаћина сазнају колико грла у шталама риче, овај демонстрира зашто бисмо могли покушати с варијантом да нам државне спољне послове сељачка памет води. Елем, на конкретна питања типа „колико музних крава Млађо имаш, колико млека дневно предајеш ’Имлеку’, који је просек млека по једној крави...“ одговор пре подсећа на Питијино пророчанство, чиме се потврђује оно старо сујеверје због којег ти наш сељак или салашар никад неће рећи колико „блага“ има јер би их конкретан одговор урекао, бива би краве засушиле, овце престале да се близне, а коњ‘ма би се копита рсцветала.

– Сасвим довољно да породица може функционисати нормално, да платимо све обавезе... тешко је рећи, од дана до дана, неке су засушене, неке болесне... опет ти кажем, тешко је просек израчунати кад се сваки дан мења број крава у мужи – и тако укруг „севају“ дипломатски одговори којих се ни на Ист Риверу у згради УН не би застиделе белосветске дипломате.

Милић Миљеновић