Od blaga se teško odustaje ili nikako

Seljak se, mada živeći i radeći na plodnoj crnici bačkoj, vazda mučio i krvavo radio ne bi li svojoj porodici koricu hleba, ili, u boljem slučaju, nešto pristojniji život obezbedio. Tako je i danas, u eri za koju teoretičari i sociolozi tvrde da čovečanstvo nikada bolje nije živelo. Mož’ da bidne, al’ ne mor’ da znači, reklo bi se u Šumadiji, a seljak ovdašnji i inokosni, pa još stočar koji od proizvodnje mleka treba da živi, optimistu može samo za ruku da primi i odvede ga u prvi market. Tamo, među rafovima, zamire svaka teorija čim pogled padne na flašu kakve obične kisele (ispravnije rečeno: mineralne) vode, čija je cena veća od onoga koliko seljak od otkupljivača i države dobije za litar mleka. Pa ti vidi...

Šta je to što tera seljaka-čoveka da i dalje u znoju lica svog žulja dlanove i večito, mada bivajući uvek u minusu, neku računicu presabira, već u domen metafizike spada, ali ima takvih ljudi, hvala bogu, podosta. Jedni od takvih upornih su i Bagići, u Bačkom Brestovcu, na razmeđu Sombora i Odžaka smeštenom. Tu, u tzv. optantskom sokaku, svili su svoje porodično gnezdo pa dirinče po vasceli dan na porodičnoj farmi jer znaju da seljaku bez teškog rada ni života ni napretka nema. Mlađan, glava porodice, i supruga mu Dragomirka ipak imaju na koga da se oslone, nisu im deca tražila sreću u belom svetu, nisu sa zemlje pobegla, već se s večitom mukom seljačkom u koštac hrabro uhvatila. Kad već neće oni u svet, „naterali“ su svet u svoju avliju, jer je Mlađin sin Branislav, stasit momak za ženidbu dospeo, jedan od prvih srpskih dobitnika glasovitih evropskih podsticaja za poljoprivredu, odnosno IPARD sredstava.

Proučilo to u tamošnjim silnim nadležnim komisijama kako se na farmi Bagića radi, pretreslo sve potrebne papire i rešilo da im odobri 100.000 evra ne bi li gazdinstvo mladog Bagića do novog „telehendera“ došlo, mašine koja neupućenima može da se opiše i kao horizontalni viljuškar. Dok čekaju da se sva procedura završi, mada su već rešenje iz ruku samog resornog ministra Nedimovića dobili pre desetak dana, Bagići rado goste dočekuju, a da bi se znalo šta se slavi, služi i torta sa sve slovima IPARD.

– Da bismo stoku ishranili, imamo svojih 14 hektara, pa i zakup, što državne, što privatne zemlje plaćamo, a zašto je ovaj IPARD odlična stvar za nas srpske seljake, ne moram posebno da vam objašnjavam, nego samo da se zahvalim svima koji su omogućili da do toga konačno i dođe – veli Mlađo, još uvek glava kuće, i zahvaljuje od ministra, preko direktora Direkcije za agrarna plaćanja do, kako mu sam tepa, „našeg dobrog predsednika Vučića“. – Jeste da ima mnogo dokumentacije, ali su nam konsultanti bili ovi mladi iz Stapara, iz Kancelarije za ruralni razvoj Vojvodine, pa smo se lepo snašli u tome.

Pokazuje Bagić senior rado svoje i sinovljevo imanje, mirnih sagnutih glava crvene holštajn i simentalke vavolje seno, na drugom kraju prostrane avlije junad u tovu čeka na svoj hranidbeni red, a odmah iza njih i umilna telad, pri Mlađi „terciraju“, kako sam tvrdi, njegova desna i leva ruka, unuci Bojan i Nemanja, koje su mu podarili kćer Nedeljka i zet Bogdan Đurđević.

– I oni se stokom bave, žive tu odmah prekoputa pa se ni ne zna ko je u čijoj kući duže i ko u čijoj kući više radi – smeje se otac, dok ga Dragomirka prekoreva što „decu začikava“, na šta se mladež samo osmehuje, naviklo valjda da se Mlađo neprestano šali, a i taze su s mora, iz Grčke pre nekoliko dana došli, dok su otac i mater na oba imanja i kuće pazili.

I dok novinari, ljubopitljivi kakve ih je bog stvorio, pokušavaju da od domaćina saznaju koliko grla u štalama riče, ovaj demonstrira zašto bismo mogli pokušati s varijantom da nam državne spoljne poslove seljačka pamet vodi. Elem, na konkretna pitanja tipa „koliko muznih krava Mlađo imaš, koliko mleka dnevno predaješ ’Imleku’, koji je prosek mleka po jednoj kravi...“ odgovor pre podseća na Pitijino proročanstvo, čime se potvrđuje ono staro sujeverje zbog kojeg ti naš seljak ili salašar nikad neće reći koliko „blaga“ ima jer bi ih konkretan odgovor urekao, biva bi krave zasušile, ovce prestale da se blizne, a konj‘ma bi se kopita rscvetala.

– Sasvim dovoljno da porodica može funkcionisati normalno, da platimo sve obaveze... teško je reći, od dana do dana, neke su zasušene, neke bolesne... opet ti kažem, teško je prosek izračunati kad se svaki dan menja broj krava u muži – i tako ukrug „sevaju“ diplomatski odgovori kojih se ni na Ist Riveru u zgradi UN ne bi zastidele belosvetske diplomate.

Milić Miljenović