Новосадски касачи без клуба и стазе харају по хиподромима
Има нешто тајновито у вези човека и коња, још од праскозорја човечанства када потоњи беше припитомљен и на људску руку свикнут, а ту тајну везу ни до дана данашњег нико није одгонетнуо, па по свему судећи неће ни нововеки новосадски „коњари“, чији љубимци, касачи, све чешће у прашини циљне равнине остављају супарнике што по српским, што по околним хиподромима.
Тако су ових дана, веле спортски журнали, на Пештанском варошком хиподрому, сва три победничка постоља у тзв. брзим партијама узела грла чији су власници Новосађани, који, гле апсурда, ни властитог градског клуба немају, па своје лепотане вежбају по Србобрану, Суботици или којој другој вароши која држи до себе у довољној мери да и хиподром направи.
Поређали се Новосађани од највишег постоља које заузе, захваљујући његовој у домаји одгајеној и тренираној кобили „Early Стар дуст“, Борис Сурла, преко Милана Тишме који тимари „Бранс Линдера“ до бронзаног др Србе Петрова и његовог „Доната“, и то у сред Мађарске на завист домаћинима, који ако нешто поред гулаша да направе знају, знају коње да узгоје и за победу припреме. Није се ни чудити, тврде овдањи коњари... па само су доктор Србине четвороноге коњ-ластавице 60 победа на стазама извојевале, а већ о четворогоцу Борисовом „Исаку Њутну“ и физика би могла коју да каже. Не само да је алатасти лепотан, вукућу у сулкама Марка Славича, летос тријумфовао на Српском касачком дербију, па онда јесенас и на „Реванш дербију“, већ је при томе оборио и државне рекорде ова два најпрестижна касачка „боја“, томе додајући и рекорд на средње стазе оборен на суботичким „Данима дужијанце“.
Ређају тако успехе новосадски касачки коњари, све тугујућ' због факта да властити клуб и хиподром немају, дочим се у белом свету који полако освајају то одавно претворило у индустријску грану, па је, на пример, Швеђанима, после „Икеа“ нахткасни и техничких зврчки, баш све везано за коње трећа по снази привредна грана.
„ Код нас су касачи сврстани негде између спорта и хобија, а у свету се уз хиподроме и трке везују безбројни садржаји, па је и приход за економије тих држава енорман. Нешто је лакше за оне који се баве препонским јахањем, енђурансом и дресурним јахањем због саме чињенице да се ради о олимпијским дисциплинама, па им помаже и национални и Међународни олимпијски комитет. Оно, пак, што је највећа традиција Војводине, касачи, тако остаје на маргинама интересовања државне бриге, мада нема тих спортских утакмица које могу да окупе у просеку од три до десет хиљада људи на сваком, али баш сваком догађају - вајка се Борис-Боки Сурла, у чијој породици су и две prеthodnе генерације уживале у стакату коњског каса. - Има нас Новосађана двадесетак са касачима, стигли су и одлични резултати, ваљало би најзад да и покрајинска престоница клуб свој добије, али сви морамо да користимо хиподроме у другим градовима и варошицама јер су времена кад су ждребад расла на везу у штали одавно прошла - каже Боки, који увелико спрема своје љубимце за ранодецембарски наступ на бечком „Магна хиподрому“, најновијем и највећем од тамошња три постојећа.“
Истина, није јефтина работа коње држати, а поготову оне који би требали и на кружној хиподромској стази да се докажу, али кад те коњарство једаред ухвати, то не пушта. Већ се Бокију петнаестогодишња кћи Мартина из штале не да избацити, све угледајућ' се на симпатичну Мађарицу Андреу Фазекаш, што је пре који дан у сулкама са татином враном „Early Стар дуст“ будмипештански хиподром покорила, али за сада само као шталски момак наукује, има када да се и дизгина у сулкама ухвати...
„ Код нас је, за разлику од Мађарске, у којој је све у Будимпешти сконцентрисано, слична ситуација као и у Италији, тачније исти је систем који се практикује, систем у коме је коњарство потпуно децентрализовано, па велики број вароши, на жалост не и Нови Сад, мада је војвођанска престоница, има своје хиподроме и тркачке дане. Мада организација зависи искључиво од ентузијазма самих коњара имали смо ове године 28 тркачких дана, што и није тако безазлена цифра, мада се тешко може поредити са коњарски развијенијим земљама. Ако може да послужи као пример, у Француској се годишње уматичи око 11.000 ждребади касача, док их се у Србији за 12 месеци региструје тек 120, па ви видите! Није ни чудо што у белом свету користе тај потенцијал који коњи и уопште коњарство имају, почев од спортског момента, преко туризма и угоститељства, очувања старих традиционалних заната као што су поткивачки, сарачки... па до, у крајњој линији научно и медицински потврђеног терапијског дејства коња на људско биће.“
Што је она тајна са почетка.
Милић Миљеновић
