Novosadski kasači bez kluba i staze haraju po hipodromima
Ima nešto tajnovito u vezi čoveka i konja, još od praskozorja čovečanstva kada potonji beše pripitomljen i na ljudsku ruku sviknut, a tu tajnu vezu ni do dana današnjeg niko nije odgonetnuo, pa po svemu sudeći neće ni novoveki novosadski „konjari“, čiji ljubimci, kasači, sve češće u prašini ciljne ravnine ostavljaju suparnike što po srpskim, što po okolnim hipodromima.
Tako su ovih dana, vele sportski žurnali, na Peštanskom varoškom hipodromu, sva tri pobednička postolja u tzv. brzim partijama uzela grla čiji su vlasnici Novosađani, koji, gle apsurda, ni vlastitog gradskog kluba nemaju, pa svoje lepotane vežbaju po Srbobranu, Subotici ili kojoj drugoj varoši koja drži do sebe u dovoljnoj meri da i hipodrom napravi.
Poređali se Novosađani od najvišeg postolja koje zauze, zahvaljujući njegovoj u domaji odgajenoj i treniranoj kobili „Early Star dust“, Boris Surla, preko Milana Tišme koji timari „Brans Lindera“ do bronzanog dr Srbe Petrova i njegovog „Donata“, i to u sred Mađarske na zavist domaćinima, koji ako nešto pored gulaša da naprave znaju, znaju konje da uzgoje i za pobedu pripreme. Nije se ni čuditi, tvrde ovdanji konjari... pa samo su doktor Srbine četvoronoge konj-lastavice 60 pobeda na stazama izvojevale, a već o četvorogocu Borisovom „Isaku Njutnu“ i fizika bi mogla koju da kaže. Ne samo da je alatasti lepotan, vukuću u sulkama Marka Slaviča, letos trijumfovao na Srpskom kasačkom derbiju, pa onda jesenas i na „Revanš derbiju“, već je pri tome oborio i državne rekorde ova dva najprestižna kasačka „boja“, tome dodajući i rekord na srednje staze oboren na subotičkim „Danima dužijance“.
Ređaju tako uspehe novosadski kasački konjari, sve tugujuć' zbog fakta da vlastiti klub i hipodrom nemaju, dočim se u belom svetu koji polako osvajaju to odavno pretvorilo u industrijsku granu, pa je, na primer, Šveđanima, posle „Ikea“ nahtkasni i tehničkih zvrčki, baš sve vezano za konje treća po snazi privredna grana.
„ Kod nas su kasači svrstani negde između sporta i hobija, a u svetu se uz hipodrome i trke vezuju bezbrojni sadržaji, pa je i prihod za ekonomije tih država enorman. Nešto je lakše za one koji se bave preponskim jahanjem, enđuransom i dresurnim jahanjem zbog same činjenice da se radi o olimpijskim disciplinama, pa im pomaže i nacionalni i Međunarodni olimpijski komitet. Ono, pak, što je najveća tradicija Vojvodine, kasači, tako ostaje na marginama interesovanja državne brige, mada nema tih sportskih utakmica koje mogu da okupe u proseku od tri do deset hiljada ljudi na svakom, ali baš svakom događaju - vajka se Boris-Boki Surla, u čijoj porodici su i dve prethodne generacije uživale u stakatu konjskog kasa. - Ima nas Novosađana dvadesetak sa kasačima, stigli su i odlični rezultati, valjalo bi najzad da i pokrajinska prestonica klub svoj dobije, ali svi moramo da koristimo hipodrome u drugim gradovima i varošicama jer su vremena kad su ždrebad rasla na vezu u štali odavno prošla - kaže Boki, koji uveliko sprema svoje ljubimce za ranodecembarski nastup na bečkom „Magna hipodromu“, najnovijem i najvećem od tamošnja tri postojeća.“
Istina, nije jeftina rabota konje držati, a pogotovu one koji bi trebali i na kružnoj hipodromskoj stazi da se dokažu, ali kad te konjarstvo jedared uhvati, to ne pušta. Već se Bokiju petnaestogodišnja kći Martina iz štale ne da izbaciti, sve ugledajuć' se na simpatičnu Mađaricu Andreu Fazekaš, što je pre koji dan u sulkama sa tatinom vranom „Early Star dust“ budmipeštanski hipodrom pokorila, ali za sada samo kao štalski momak naukuje, ima kada da se i dizgina u sulkama uhvati...
„ Kod nas je, za razliku od Mađarske, u kojoj je sve u Budimpešti skoncentrisano, slična situacija kao i u Italiji, tačnije isti je sistem koji se praktikuje, sistem u kome je konjarstvo potpuno decentralizovano, pa veliki broj varoši, na žalost ne i Novi Sad, mada je vojvođanska prestonica, ima svoje hipodrome i trkačke dane. Mada organizacija zavisi isključivo od entuzijazma samih konjara imali smo ove godine 28 trkačkih dana, što i nije tako bezazlena cifra, mada se teško može porediti sa konjarski razvijenijim zemljama. Ako može da posluži kao primer, u Francuskoj se godišnje umatiči oko 11.000 ždrebadi kasača, dok ih se u Srbiji za 12 meseci registruje tek 120, pa vi vidite! Nije ni čudo što u belom svetu koriste taj potencijal koji konji i uopšte konjarstvo imaju, počev od sportskog momenta, preko turizma i ugostiteljstva, očuvanja starih tradicionalnih zanata kao što su potkivački, sarački... pa do, u krajnjoj liniji naučno i medicinski potvrđenog terapijskog dejstva konja na ljudsko biće.“
Što je ona tajna sa početka.
Milić Miljenović
