Нови Козарци: Трукују и шију, а замесиле и кромпирушу за Гиниса

Набавка нових ношњи није нимало јефтина па су се овдашње жене великог срца одлучиле да својим умећем и добротворним радом помогну ансамблу. Новац који су добиле на својевременом конкурсу града Кикинде за пројекат усавршавања своје занатске радионице, одлучиле су да утроше на куповину платна, веза и чипке да би фолклораши њиховог села добили „руво“ какво доликује за наступе по разним приредбама и више га не морају свако мало позајмљивати из околних насеља. 

– Нисмо се много двоумиле – истиче председница Удружења жена „Нови Козарци” Мирела Благојевић. – Истина, ткачка радионица нам је потребна и била је у плану, али ипак су много важнија наша деца. Израда ношњи не би била завршена без наших вредних чланица и нарочито госпође Јадранке Ступар,у чијој смо производњи шиле, пошто би све много дуже трајало. Свакодневно смо радиле пуна два месеца, али ни то нам није било тешко јер знамо за кога улажемо труд.

Израда старих народних ношњи веома је тежак и захтеван занат, међутим, жене из Удружење ретке су које га негују и чувају, а он зависи од знања, стрпљења и креативности:

– Постоје различите технике, али све зависи од делова одеће који се раде. Традиционалну војвођанску ношњу пак карактеришу чоја, плиш, ланено платно, конац у боји, памучна тканина, чипка и траке проткане златним нитима. Шиле смо белину, прегаче, прслуке за девојачки играчки ансамбл, али ту нећемо стати. Планирамо да шијемо и мушку народну ношњу – најављује госпођа Благојевић.

Радмила Радуловић поносно истиче труд да сваки комплет ношњи буде баш квалитетан.

– Врло је тежак занат труковање и данас га ретко ко познаје, али, ето, верујем да смо ми успеле – поносна је на учинак Радмила. – Трудиле смо се да свака ружа и сваки вез буде истакнут, уједно смо уштеделе доста новца јер смо све саме одрадиле.

У помоћ им је прискочила и Мара Ступар, која је, и поред 94. године, у труковању и другим пословима осоколила млађе колегинице.

– Вид ме, хвала богу, још увек добро служи, па сам се прикључила да помогнем колико могу – истиче бака Мара. – Радимо за нашу децу, и то ме посебно радује. Занат сам научила као мала и нема ништа вредније од заната у рукама.

Ручна израда народне ношње некада је била свакодневна занимација у домаћој мануфактури, а данас се ретко која жена може похвалити тиме да је вична да сама склопи и одећу која се уклапа у нове модне трендове. Међутим, вреднице из Нових Козараца веште су у ткању на разбоју, плетењу, хеклању, везу, а доказ су рукотворине које се брижљиво чувају у њиховој колекцији. Памучне хаљине, вунени yеmpеri, капе, шалови, везени столњаци, крпаре и украсни предмети права су уникатна ризница.

– Традиционална ношња је део наше српске културе и врло је тешка њена израда јер сваки комад захтева велику прецизност. Војвођанска ношња подразумева коришћење природних материјала, лана, памука и вуне. Ништа синтетика или неки увозни скупи материјали. Најлепши део ношње су орнаменти или украси који се на њу стављају. Кецеље и прслуци се обично украшавају златовезом – објашњавају саговорнице.

Свестране су ове мајсторице и за припрему старих јела, па су се с многих манифестација, где се промовишу гурманлуци, попут „Штрудлијада“, „Сармијада“ донеле бројне медаља. На домаћем терену, заштитни знак им је чувена „Питијада”, где су лане умесиле „кромпирушу” за Гиниса, дугачку чак 30 метара!

Милорад Митровић