Novi Kozarci: Trukuju i šiju, a zamesile i krompirušu za Ginisa

Nabavka novih nošnji nije nimalo jeftina pa su se ovdašnje žene velikog srca odlučile da svojim umećem i dobrotvornim radom pomognu ansamblu. Novac koji su dobile na svojevremenom konkursu grada Kikinde za projekat usavršavanja svoje zanatske radionice, odlučile su da utroše na kupovinu platna, veza i čipke da bi folkloraši njihovog sela dobili „ruvo“ kakvo dolikuje za nastupe po raznim priredbama i više ga ne moraju svako malo pozajmljivati iz okolnih naselja. 

– Nismo se mnogo dvoumile – ističe predsednica Udruženja žena „Novi Kozarci” Mirela Blagojević. – Istina, tkačka radionica nam je potrebna i bila je u planu, ali ipak su mnogo važnija naša deca. Izrada nošnji ne bi bila završena bez naših vrednih članica i naročito gospođe Jadranke Stupar,u čijoj smo proizvodnji šile, pošto bi sve mnogo duže trajalo. Svakodnevno smo radile puna dva meseca, ali ni to nam nije bilo teško jer znamo za koga ulažemo trud.

Izrada starih narodnih nošnji veoma je težak i zahtevan zanat, međutim, žene iz Udruženje retke su koje ga neguju i čuvaju, a on zavisi od znanja, strpljenja i kreativnosti:

– Postoje različite tehnike, ali sve zavisi od delova odeće koji se rade. Tradicionalnu vojvođansku nošnju pak karakterišu čoja, pliš, laneno platno, konac u boji, pamučna tkanina, čipka i trake protkane zlatnim nitima. Šile smo belinu, pregače, prsluke za devojački igrački ansambl, ali tu nećemo stati. Planiramo da šijemo i mušku narodnu nošnju – najavljuje gospođa Blagojević.

Radmila Radulović ponosno ističe trud da svaki komplet nošnji bude baš kvalitetan.

– Vrlo je težak zanat trukovanje i danas ga retko ko poznaje, ali, eto, verujem da smo mi uspele – ponosna je na učinak Radmila. – Trudile smo se da svaka ruža i svaki vez bude istaknut, ujedno smo uštedele dosta novca jer smo sve same odradile.

U pomoć im je priskočila i Mara Stupar, koja je, i pored 94. godine, u trukovanju i drugim poslovima osokolila mlađe koleginice.

– Vid me, hvala bogu, još uvek dobro služi, pa sam se priključila da pomognem koliko mogu – ističe baka Mara. – Radimo za našu decu, i to me posebno raduje. Zanat sam naučila kao mala i nema ništa vrednije od zanata u rukama.

Ručna izrada narodne nošnje nekada je bila svakodnevna zanimacija u domaćoj manufakturi, a danas se retko koja žena može pohvaliti time da je vična da sama sklopi i odeću koja se uklapa u nove modne trendove. Međutim, vrednice iz Novih Kozaraca vešte su u tkanju na razboju, pletenju, heklanju, vezu, a dokaz su rukotvorine koje se brižljivo čuvaju u njihovoj kolekciji. Pamučne haljine, vuneni yemperi, kape, šalovi, vezeni stolnjaci, krpare i ukrasni predmeti prava su unikatna riznica.

– Tradicionalna nošnja je deo naše srpske kulture i vrlo je teška njena izrada jer svaki komad zahteva veliku preciznost. Vojvođanska nošnja podrazumeva korišćenje prirodnih materijala, lana, pamuka i vune. Ništa sintetika ili neki uvozni skupi materijali. Najlepši deo nošnje su ornamenti ili ukrasi koji se na nju stavljaju. Kecelje i prsluci se obično ukrašavaju zlatovezom – objašnjavaju sagovornice.

Svestrane su ove majstorice i za pripremu starih jela, pa su se s mnogih manifestacija, gde se promovišu gurmanluci, poput „Štrudlijada“, „Sarmijada“ donele brojne medalja. Na domaćem terenu, zaštitni znak im je čuvena „Pitijada”, gde su lane umesile „krompirušu” za Ginisa, dugačku čak 30 metara!

Milorad Mitrović