Мост код Аде ће остарити док дочека прилазни пут
БОЧАР: Прошла је деценија како је најављена најкраћа и најбржа спона између Румуније и Хрватске преко Србије.
Мост на Тиси код Аде био је услов да се гради магистрални пут Темишвар - Осијек, а укрштањем с коридором 10 био би веза са свим деловима Европе. Али, жеље су једно, а реалност сасвим друго.
Прво је изградња шестог моста преко Тисе трајала годинама. Српски премијер Војислав Коштуница је поставио камен темељац 27. децембра 2006. године, радови су почели наредне, а четири године касније, 24. децембра 2010. године, мост је свечано пустио у саобраћај председник Покрајинске владе Бојан Пајтић, међутим, ни три године касније мост није имао употребну дозволу!
Како су у овом саобраћајном чвору четири општине - Ада, Кикинда, Нови Бечеј и Чока, чуди да нико од локалних челника није покренуо питање завршетка прилазних путева. Што се тиче Темишвара и Осијека, мада су њихови представници помпезно најављивани приликом постављања камена темељца и отварања незавршеног моста, они су, по свему судећи, одавно дигли руке од свега. Ми не би требали, јер овим путем преполовљена је раздаљина између северног Баната и Бачке.
У међувремену су грађени прилазни путеви, који не само да нису завршени, него и оно што је урађено пропада. Већ на самом прилазу мосту из Аде вожња је као на таласима. На бачкој страни требало је мост да се споји с Коридором 10 од Мола до Малог Иђоша, али то није урађено. На банатској страни је нешто боља ситуација, али никако добра. Било је неопходно изградити прилазни пут у дужини 16 километара према Кикинди. После низа перипетија урађен је први асфалтни слој, који већ пропада, јер није постављен горњи хабајући слој коловоза. На путу су рупе „као на кошуљи“ дубине од 10 до 20 сантиметра, што најбоље говори о квалитету подлоге, које представљају велику опасност по безбедност током вожње. Пружни прелаз на деоници железничке пруге Бочар – Падеј уопште није асфалтиран, па су отворени кратери с обе стране прилаза прузи.
Хоризонталне и вертикалне сигнализације дуж пута уопште нема, а трава с обе стране коловоза је на појединим местима преко појаса, па је вожња, поготово ноћу, као у научно-фантастичним филмовима. Нема ни путоказа за скретање према Бочару с десне и Иђошу с леве стране, па нису ретки који заврше путовање у Кикинди, уместо у ова два села.
В. Јанков
