МОДРОВРАНА НЕКАД СТАЛНИ ГОСТ ДАНАС УГРОЖЕНА ВРСТА Активне мере заштите спроводе се у Србији ВИШЕ ОД 20 година; ПОСТАВЉЕНО преко 4.000 дупљи

Међутим, њихова популација почела је критично да опада како код нас, тако и широм Европе, а као главни разлози за то, који су јој на крају доделили статус угрожене врсте у Србији, наводе се све интензивније укључивање пестицида у пољопривредеи, губитак погодног станишта, али и спорно газдовање шумама. О проблемима због којих су модровране постале угрожена врста код нас, за „Дневник” је говорио Ото Секереш, шеф чуварске службе у ЈП „Палић – Лудаш” током наше посете Специјалном резервату природе „Лудашко језеро”.

– Неки подаци из осамдесетих година кажу да је у Србији било око 100 парова на гнежђењу, а онда је дошло до пада популације, јер су станишта нестајала, а са њима и адекватна места за гнежђење. Претпоставка је да је преко своје исхране коју претежно чине крупни инсекти, но воли да поједе и ситне сисаре, водоземце и гмизавце, дошло до секундарног тровања модроврана. Такође, оне се иначе гнезде у дупљама и крупна је секундарна дупљашица, што значи да заузима дом крупнијих детлића попут црне, сиве и зелене жуне. Гнезди се на појединачним старијим стаблима, у групацијама дрвећа и не улази дубоко у шуму. Са једне стране, код нас ти шумарци немају своје „газде” па често долази до крађе стабала, а ако се и газдује њима, шумарима та стара стабла нису потребна, те углавном прва прођу санитарну сечу, а са њима и дупље нестану – рекао је Секереш.

Зато се од 2.000 године интензивно спроводе активне мере заштите за повратак те миграторне врсте, која зими летује у подсахарској Африци, а кући, односно у Европу се враћа током сезоне размножавања.

– Радили смо попис свих птица 2000. године, када је установљено да у Војводини има између 15 до 20 парова модровране. Удружење љубитеља природе „Рипарија” је затим започело са пројектом њене активне заштите у Србији, постављањем вештачких дупљи, да бисмо већ 2003. године забележили успешно гнежђење. С обзиром на то да их оне прихватају, требало нам је још пар година да утврдимо који тип дупљи им највише одговара, да бисмо 2007.  успели да их стандардизујемо и кренемо у велику акцију – прича наш саговорник. 

У више од 20 година активне заштите модровране у Србији, Ото Секереш каже да су поставили више од 4.000 дупљи, но до данас нису све опстале, јер најчешће страдају од људске руке, но и време учини своје, те су и пропадале. По некој анализи, животни век вештачких дуљи је десетак година, те се сходно томе труде и да их обнављају. Данас је податак да у  Суботичким пустарама и на језерима има око 150 дупљи, а по Србији их има 950. Често остављају и оне које пропадну, јер се показало да оне могу бити дом другим врстама, те смо се тако суретали и са ветрушком, често и кукумавкама. Тако је то кад природа рециклира.

Оне јесу одговарале, али Ото каже да се птице нису гнездиле у свим дупљама, односно на свим територијама које су проценили као идеална станишта за њих. Џабе су постављали дупље на Делиблатској пешчари, када се преосталих 15 парова, нађених 2.000 године гнездило само у специјалним резерватима природе „Лудашко језеро”, „Селевењске пустаре” и на „Пашњацима велике дропље”. Зато су почели са интензивним прстеновањем младунаца и одраслих јединки, дошавши тако до кључних информација о њиховој животној динамици.

– Младунци након неког времена прво отпутују за Јужну Африку и враћају се у пролеће тек следеће године, када почињу да трагају за савршеним местом за оснивање породице. Открили смо да младунац тражи локацију у кругу од од 11 километара од места излегања. Онда смо кренули да радимо на јачању популације унутар гнездеће територије, односно постављали смо више дупљи тамо где се гдезде, али на 20 километара од рубних парова. Тако смо за десет година успели да подигнемо њихову бројност са 15 на 100 парова. Сада не постављамо нове дупље, већ реновирамо постојеће, „терајући“ птице да траже локације на другим деловима и шире свој ареал распрострањења – задовољно ће Секереш, који је иначе и координатор пројекта.

Више од 20 година се ради на активној заштити модровране, а овај начин показао се као одличан, с обзиром на то да су оне уочене скроз до јужног дела Војводине, али и у Неготинској и Тимочкој крајини, у Барајеву и даље у Србији.

– Прошле године је било 455 парова модровране у Србији у вештачким кућицама, а осим тога, знамо да се 10 до 15 одсто парова гнезди у природним дупљама, а бирају и места попут лесних обала, ако нађу одговарајућу рупу. Као ИБА подручје, покривамо Суботичку пустару и СРП „Лудошко језеро” и на овој територији имамо 80 гнездећих парова – каже наш саговорник.

Удружење љубитеља природе „Рипарија” координатор је пројекта, а Ото каже да су почели да раде заједно са ЈП „Палић – Лудош”, но 2012. године организовали су конференцију на којој су хтели да „увуку” што више активиста. Тако су до данас остварили добру сарадњу са разним цивилним организацијама и институцијама, те је 15 теренских група који раде по целој Србији.

Ивана Бакмаз