(ФОТО, ВИДЕО) ДНЕВНИК У ПОСЕТИ СПЕЦИЈАЛНОМ РЕЗЕРВАТУ ПРИРОДЕ ЛУДАШКО ЈЕЗЕРО Нова станишта за повратак изгубљеног природног блага
Губитак изворних станишта и нестанак врста данас су рапидно потпомогнута човековим утицајем, но у Специјалном резервату природе „Лудашко језеро” управитељи се труде да спроводе активне мере заштите, не би ли вратили поједине врсте које су некада давно обитавале на овим просторима.
У жељи да видимо на делу повратнике са ових подручја и представимо Резерват у оквиру серијала о заштићеним природним добрима, које баштинимо у Војводини, екипа „Дневника” упутила се до другог по величини језера северне Бачке, које се налази на територији Града Суботице, у атарима села Хајдуково и Шупљак. Лудашко језеро је једно од најочуванијих мочварних биотопа пешчарског и степског простора, а уједно може да се дичи и титулом јединог представника плитких, семистатичних језера степске области у нашој земљи, с обзиром на то да представља комплекс влажних станишта и састоји се од отворених водених површина, тршћака, влажних, слатинских и степских ливада.
Тачка са које смо пошли у обилазак пејзажа био је Визиторски центар у насељу Хајдуково, који је смештен непосредно уз обалу језера, а настао у оквиру Intеrrеg програма. Одатле смо се отиснули у авантуре са изазовима природе, док нам руководилац сектора заштите природе у ЈП „Палић– Лудаш” Сандра Чокић Рех објашњава да је то подручје још педесетих година било од изузетног значаја, познато као резерват птица. Касније, 1977 године, крунисано је и као Рамсарско подручје и ужива заштиту влажних станишта од светског значаја, док је осамдесетих година био заштићен у форми регионалног парка Палић – Лудаш, као нераксидива целина. Прва уредба о проглашењу специјалног резервата била је 1996, да би 2006. добио данашње границе у оквиру којих се спроводи заштита, те данас обухвата 846,33 хектара, а површина заштитне зоне је 2.002 хектара, са успостављеним режимом заштите И, II и III степена.
- Језеро и околне плављене ливаде идеално су станиште за боравак разних врста птица, а са речицом Киреш, све ово чини јединствену еколошку целину. Комплекс има кључну улогу у очувању видре. Киреш је нит која повезује сва заштићена подручја којима управљамо, а нама је у интересу да омогућимо еколошки коридор, како би се оне могле несметано кретати. Видра је ретка и угрожена врста у целој Европи, а велики изазов за њено присуство овде су саобраћајнице, зато се трудимо да одржимо активну заштиту. Дешава се да, када крену даље према Тиси, бивају прегажене, јер је тај део пресечен путевима. Много саобраћајница које секу резерват су проблем и за барске корњаче, строго заштићене врсте у Србији. Већи део живота бораве у води, али јаја полажу у песку на узвишењима, па када изађу да обаве тај чин, дешава се да бивају прегажерне, јер су близу аутопут и магистрални пут. Ми се трудимо да им ослобађамо излазе ка тим узвишењима, косимо обалу како би могле да изађу и постављамо плутајуће објекте на којима могу да се сунчају, и рекла бих да смо смањили њихов губитак – рекла је за „Дневник” Сандра Чокић Рех.
Како је још педесетих година препознато као подручје богато птицама, чувар у заштићеном подручју и шеф чуварске службе Ото Секереш казао нам је да орнитофауна броји више од 240 регистрованих врста птица, међу којима је око 115 гнездарица, а ту су и оне ретке и угрожене врсте, међу којима је и брката сеница.
- Имамо рекордне бројке велике беле чапље, која се у колонији гнезди са 270 до 290 парова, док црвене чапље има 130 парова, што је импозантан број. Од заштићених врста смо успели да вратимо модроврану, а карактеристично за Лудашко језеро је шеварски трстењак, за који се дуго сматрало да се гнезди само овде код нас. Не палимо и не косимо трску на терену, већ остављамо ту стару, устајалу трску, да буде минимум четири године стара, што је кључно за ову врсту, јер она тражи такво станиште за гнежђење. Присутни су још гак, жута чапља, мала бела чапља, сива чапља, а чак се око 15 парова еје мочварице гнезди код нас у резервату – каже Ото.
Уживали смо посматрајући летачице како у својој слободи облећу изнад наших глава, а имали смо ту част да нас са висине поздрави и остригар, врста птице која је, каже Ото, баш током наше посете други пут примећен на Лудашком језеру. Први пут је виђена 18. маја. Активни принципи заштите одговорни су за повратак врста, па је тако и чапља говедарица поново баш ту узурпирала део простора за животарење. Прошле године је у посету свратио белорепи вивак, који је иначе први икада виђени примерак у Србији, са поносом нам истиче Секереш.
Пут нас је довео до ограђеног дела унутар ког пасу велелепне творевине природе назване водени биволи, а наша саговорница Сандра каже да заједно са подолским говечадима имају основну функцију стварања нових станишта за друге облике живота.
- Негде 2015. године смо почели на Палићу, а пар година касније смо кренули на Лудашу са успостављањем стада подолских говеда, по узору на Национални парк Кишкуншаг у Мађарској. Данас имамо 15 бивола и 26 подолских говеча – поручује Сандра.
За Отоа је много вредан и почетак гнежђења седам пари чапље кашикаре.
- И њима смо омогућили адекватан простор за исхрану, с обзиром на то да због велике присутности трске није имала могућност гнежђења, а око језера нису имали плитку воду. Сада се након испаше ствара џомбаста вегетација, а плитка вода доступна је међу тим џомбама и представља богату трпезу, сачињену од ситне рибе, водоземаца, гмизаваца и инсеката. Морам напоменути да активности кошења спроводимо у складу са животним циклусима појединих врста, а најдуже вучемо кошење када нам се на земљи, на влажним стаништима гнезди прдавац.
За мочварни мравник једино станиште
На подручју СРП Лудашко језеро живи врста лептира позната као мочварни мравник. Ото каже да је он ендемичан за то подручје, односно његов налаз нигде више није пронађен, зато је његов боравак од изузетног значаја. Лептир има врло сложен циклус живота, јер захтева пруисуство и биљке домаћина – крвару, а живи и у симбиози са једном врстом мрава. Врсте које имају сложенији животни циклус осетљивије су на промене, и зато су управитељи прилагодили активности кошења, померивши их у складу са потребама тог инсекта. Обавезно се иначе током кошења остављају шавови од једног до 10 метара, у ком биљке и животиње могу наставити са својим животним активностима.
На овим теренима налазе се ретке заштићене биљне врсте попут мочварне орхидеје, црне сасе, степског козинца, гороцвета, а ендеми су и пешчарски мразовац и пешчарска перуника. Присутна је и шафраника. Оно што је проблематика је нагли пад подземних вода, а наши саговорници потврђују да је њихов ниво нижи за шест метара него раније, што са собом носи исушивање појединих водених површина. Нека језера практично више ни не постоје, а разлог су прекомерна напајања пољоприредних земљишта пијаћом водом.
Модровране су се вратиле, захваљујући вештачким дупљама, које су се уназад годинама постављале по целој Србији, па тако и у овом резервату. Имали смо прилику да присуствујемо прстеновању ове предивне врсте, а о свему томе ће бити више речи у наредном броју недељног „Дневника”.
Ивана Бакмаз
Фото: К. Шибул и С. Шушњевић
