Лепоте Бечеја на платнима самоуке уметнице Пирошке Тот Каше
БЕЧЕЈ: Бечејска Галерија „Круг” ових дана оплемењана је експонатима истакнуте а самоуке ликовне уметнице Пирошке Тот Каше, чија је изложба „Мој поглед“ приређена поводом две деценије њеног бављења сликарством.
Као председница Ликовне секције „Дуга“ при Мађарском културном друштву „Петефи Шандор“, лепо сарађујем с историчарком уметности Габриелом Сел и „Кругом“, па је било логично да изложбу ту поставим, вели уметница.
Како додаје, одабрала је четрдесетак радова разних формата и тематике, обухватила свој цео опус и да се види да ли је и колико напредовала.
Ушла је у седму деценију, али је релативно касно стала иза штафелаја.
Од детињства сам волела да цртам, али нисам за то имала времена. Чим сам завршила средњу школу сам се запослила и почела борбу с бројкама. Била сам благајница, књиговођа и шеф рачуноводства у АМД „Бечеј“. Свих 35 година стажа у истој фирми. Стално сам у глави „вртела“ конта, салда, завршне рачуне... Разбибригу сам нашла у плесу, где сам водила курс приликом оснивања „Петефи Шандора“ 1991. Све се радило захваљујући ентузијазму, чак сам сама правила плакате за манифестације „петефијеваца“. Видео то афирмисани сликар Тибор Шипош и убедио ме да имам таленат. Учио ме је како да припремим платно, саветовао ме о сликарским техникама, а све остало, говорио ми је, индивидуално је и треба да сликам оно што видим. Први мотиви 1998. били су села, стари занати, пејсажи... Све то и данас волим. После десетак година, ишла сам на часове код овдашњег академског сликара Виктора Шкрабања, али због обавеза на послу и породици нисам стигла да се усавршавам. Потом сам наставила сама, кад сам имала времена, додаје Пирика.
Оснивање „Дуге“ 2002. олакшао јој је посао у Друштву и размени искуства с осталим члановима. Пожелела је да то што уради и покаже. До 2010. имала је шест самосталних поставки у Бечеју, Зрењанину и Сенти, касније је схватила да изложбе нису увек сврсисходне па је успорила.
Временом сам мењала технике рада и тематику. Суви пастел готово сам напустила, акрилне боје користим повремено, акварел ми је нови изазов, због своје финоће. Уљане боје су ми најомиљеније, а комбинована техника омогућава остварење свих мојих идеја. Захваљујући предивном окружењу Бечеја, немам проблема с налажењем мотива. Град је прелеп, Тиса нуди обиље мотива, паркови су посебна атракција, затим дворац Богдана Дунђерског и његова ергела, а панонски пејсажи стална инспирација. Припремајући се за ову изложбу, читала сам књиге утисака prеthodnih и наишла написе посетилаца да им моје слике буде осећај мира и спокоја. Ако је тако, вредело је радити свих ових година, наглашава Пирошка.
Као што су својевремену њу упућивали у тајне сликарског заната, тако она сад одлази, по позиву, међу основце и ради с њима. Посебно је поносна на рад у школи „Братство“ с децом ометеном у развоју.
Све дође једном на своју меру. Својевремено сам желела да будем васпитачица, али породични buyеt то није дозвољавао. Почела сам с децом да радим као кореограф плесне групе, а откако сам у пензији, већ осам година, имам више времена. Стижем да сликам, али приоритет су ми унучићи, шестогодишња Ката и две године млађи Гашпар. Живе у Темерину и кад год их родитељи доведу, кућа ми је пуна радости. Посебно је задовољство кад правимо играчке од рециклираних материјала или одемо у природу, вели поносна бака.
В. Јанков