БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Шишатовац (2) Харфа шишатовачка, Теслина писма и голгота Рафаила Момчиловића

Овај рукописни апостол на пергаменту написао је јеромонах Дамјан 1324. у граду Ждрелу, код Пећи. У запису на једном Јеванђељу из 1560. стоји да је оно “писано у манастиру званом реметски у храму рождества пресвете Богородице, где су и мошти светог и праведног кнеза Стевана Штиљановића”; једно јеванђеље са минијатурама из 16. века. Ту је писан и један минеј 1566, а овде се чува и један архијерејски служебник, писан 1616. у манастиру Молдовици.

У ризници је чувано неколико скупоцених старих крстова, међу којима се истиче ручни крст окован од кујунџије Радослава 1598, петохљебница из 1659, затим бакрорез са ликом Стевана Штиљановића израђен у Бечу 1763. о трошку пуковника Вука Исаковића.

Од 1812. до 1824. у Шишатовцу је био архимандрит Лукијан Мушицки, писац “Гласа харфе шишатовачке”. Мушицки је током боравка у манастиру исти претворио у стециште најзначајнијих представника српске интелектуалне елите тог доба. После пада Србије 1813. боравио је у Шишатовцу код Мушицког и Вук Караџић. Ту су позвали гуслара Филипа Вишњића, чије песме о Карађорђевом устанку је Вук записао. 

У трпезарији Шишатовца, по предлогу Лукијана Мушицког, насликао је 1821. Арса Теодоровић један детаљ из Житија Штиљановићева: сцену како Штиљановић у своме граду Шиклошу дели пшеницу народу.

Пронађени нестали радови Рафаилови

Прошле године, после више од сто година заборава, једно драгоцено уметничко благо повезано са српским виноградарством враћено је тамо где је и настало – у манастир Буково код Неготина. Слике белог и црног грожђа, дело Светог Рафаила (Георгије Момчиловић), српског сликара и игумана манастира Шишатовац, поново красе неготинску светињу. 

Прикази црног и белог грожђа, дуго сматрани изгубљеним, поново су пронашли пут до свог дома захваљујући једној Неготинки и њеном супругу из Брисела. Њихова жеља да врате ове слике у Србију, нарочито у манастир који је имао велики значај у њеном животу, коначно је испуњена.

Ова дела из 1907. насликана у манастиру Буково, сада поново заузимају своје место. Рафаило Момчиловић насликао је 1907. у Манастиру Буково три слике са приказима аутохтоних сорти винове лозе овог краја, багрине, пловдине и скадарке, познате и под именима кадарка и четерешка.

Теслина научна фондација из Филаделфије је покренула идеју да се у оквиру манастира Шишатовац подигне реплика Теслине родне куће, цркве из Смиљана и Теслиног торња. Владика вршачки Вићентије Петровић, некадашњи игуман шишатовачки је између 1785-1810. почивао на гробљу манастира Месића. Архимандрит шишатовачки Гаврило Стефановић пренео је његове посмртне остатке 1810. у Шишатовац, и сахранио у поду манастирске цркве испод мермерне плоче. У манастиру је службовао и сахрањен архимандрит Петроније Трбојевић (1876—1933), доктор права и богословије, син Теслине сестре Ангелине. У манастирској библиотеци су се чувала писма која је Никола Тесла годинама слао Петронију Трбојевићу из Њујорка.

Једну од најдраматичнијих епизода у својој бурној историји Манастир Шишатовци имао је за време Другог светског рата.

Августа 1941. власти НДХ су ухапсиле калуђере манастира Шишатовац Рафаила Момчиловића, Димитрија Божјаковића, Германа Јајића и Теофила Ћурчина и одмах их упутиле у логор код Славонске Пожеге. У воз за Славонску Пожегу којим су калуђери транспортовани на железничкој станици у Плетерници ушло је 15 усташа који су се одмах окомили на њих. Игуману Рафаилу су ишчупали браду, сву четворицу терали да певају четничке песме, а како их они нису знали, то их је један усташа учио и тукао их ако не би одмах за њих лепо поновили. На станици у Славонској Пожеги прикључили су их једној групи од 400 сељака из срезова босанско бродског и дервентског. 

Стражари који су их спроводили од станице до логора уз пут су их стално тукли кундацима. Игуман Рафаило, калуђер Димитрије и Герман као и многи сељаци падали су од умора и изнемоглости, а усташе су их онда још жешће тукле кундацима и ногама терајући их да устану. Калуђерима је после тога наређено да трчећим кораком оду у бараку. 

Игуман Рафаило, измрцварен и испребијан, пао је, „а остали су морали трчећи по њему газити“, Игумана су касније донели и ставили на сред бараке, где је остао дуже време у бесвесном стању. Рафаило Момчиловић као игуман манастира мученички је убијен септембра 1941. Канонизован је је од стране патријарха Павла 1999. Манастир су током рата држале хрватске усташе, домобрани и оружници, са деловима немачких трупа састављених од домаћих Немаца.

Шишатовачки апостол – рукописни апостол на пергаменту, написао је јеромонах Дамјан 1324. у граду Ждрелу, код Пећи

Из манастира Шишатовац, априла 1942. су теолог и историчар Радослав Грујић и кустос Музеја кнеза Павла Миодраг Грбић, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља деспота Стефана Штиљановића, у тада окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима, међу њима кивот богато украшен сребрним орнаментисаним и позлаћеним оковом и медаљонима петорице светитеља у емајлу, сребрна круна са светитељеве главе, као и друге драгоцености. 

Према тврдњама немачког комесара, све драгоцености из манастира, чак и најпотребнији предмети за богослужење, као и драгоцености из ризнице је лета 1941. однело повереништво НДХ у Загребу, под вођством директора Музеја за умјетност и обрт Владимира Ткалчића.

Током рата, конак и библиотека су спаљени, звона су однета са звоника који је, заједно са кровом цркве миниран и делом срушен. По окончању ратних дејстава у манастир је послата Комисија за утврђивање штете на културно-историјским предметима на територији Војводине, која је установила да су црква и конак разрушени, да су ствари из цркве или однете или пропале и да је очувана само капела изнад манастира у којој су остале старе иконе…