Lepote Bečeja na platnima samouke umetnice Piroške Tot Kaše
BEČEJ: Bečejska Galerija „Krug” ovih dana oplemenjana je eksponatima istaknute a samouke likovne umetnice Piroške Tot Kaše, čija je izložba „Moj pogled“ priređena povodom dve decenije njenog bavljenja slikarstvom.
Kao predsednica Likovne sekcije „Duga“ pri Mađarskom kulturnom društvu „Petefi Šandor“, lepo sarađujem s istoričarkom umetnosti Gabrielom Sel i „Krugom“, pa je bilo logično da izložbu tu postavim, veli umetnica.
Kako dodaje, odabrala je četrdesetak radova raznih formata i tematike, obuhvatila svoj ceo opus i da se vidi da li je i koliko napredovala.
Ušla je u sedmu deceniju, ali je relativno kasno stala iza štafelaja.
Od detinjstva sam volela da crtam, ali nisam za to imala vremena. Čim sam završila srednju školu sam se zaposlila i počela borbu s brojkama. Bila sam blagajnica, knjigovođa i šef računovodstva u AMD „Bečej“. Svih 35 godina staža u istoj firmi. Stalno sam u glavi „vrtela“ konta, salda, završne račune... Razbibrigu sam našla u plesu, gde sam vodila kurs prilikom osnivanja „Petefi Šandora“ 1991. Sve se radilo zahvaljujući entuzijazmu, čak sam sama pravila plakate za manifestacije „petefijevaca“. Video to afirmisani slikar Tibor Šipoš i ubedio me da imam talenat. Učio me je kako da pripremim platno, savetovao me o slikarskim tehnikama, a sve ostalo, govorio mi je, individualno je i treba da slikam ono što vidim. Prvi motivi 1998. bili su sela, stari zanati, pejsaži... Sve to i danas volim. Posle desetak godina, išla sam na časove kod ovdašnjeg akademskog slikara Viktora Škrabanja, ali zbog obaveza na poslu i porodici nisam stigla da se usavršavam. Potom sam nastavila sama, kad sam imala vremena, dodaje Pirika.
Osnivanje „Duge“ 2002. olakšao joj je posao u Društvu i razmeni iskustva s ostalim članovima. Poželela je da to što uradi i pokaže. Do 2010. imala je šest samostalnih postavki u Bečeju, Zrenjaninu i Senti, kasnije je shvatila da izložbe nisu uvek svrsishodne pa je usporila.
Vremenom sam menjala tehnike rada i tematiku. Suvi pastel gotovo sam napustila, akrilne boje koristim povremeno, akvarel mi je novi izazov, zbog svoje finoće. Uljane boje su mi najomiljenije, a kombinovana tehnika omogućava ostvarenje svih mojih ideja. Zahvaljujući predivnom okruženju Bečeja, nemam problema s nalaženjem motiva. Grad je prelep, Tisa nudi obilje motiva, parkovi su posebna atrakcija, zatim dvorac Bogdana Dunđerskog i njegova ergela, a panonski pejsaži stalna inspiracija. Pripremajući se za ovu izložbu, čitala sam knjige utisaka prethodnih i naišla napise posetilaca da im moje slike bude osećaj mira i spokoja. Ako je tako, vredelo je raditi svih ovih godina, naglašava Piroška.
Kao što su svojevremenu nju upućivali u tajne slikarskog zanata, tako ona sad odlazi, po pozivu, među osnovce i radi s njima. Posebno je ponosna na rad u školi „Bratstvo“ s decom ometenom u razvoju.
Sve dođe jednom na svoju meru. Svojevremeno sam želela da budem vaspitačica, ali porodični buyet to nije dozvoljavao. Počela sam s decom da radim kao koreograf plesne grupe, a otkako sam u penziji, već osam godina, imam više vremena. Stižem da slikam, ali prioritet su mi unučići, šestogodišnja Kata i dve godine mlađi Gašpar. Žive u Temerinu i kad god ih roditelji dovedu, kuća mi je puna radosti. Posebno je zadovoljstvo kad pravimo igračke od recikliranih materijala ili odemo u prirodu, veli ponosna baka.
V. Jankov