Културна баштина Војводине: Филмске приче из Народног музеја Панчева

Директор музеја, Мирослав Бирцлин одвео нас је у подземље зграде које је некада служило као тамница. На зидовима је права мала историја ових простора: пре Великог рата, за време Аустроугарске овде су затварани криминалци и преступници свих нација (натписи су на српском, немачком и мађарском), касније у рату - српски родољуби; између два рата зграда је постала музеј да би Немци у Другом светском рату поново подруме претворили у казамате у које су затварани комунисти и Јевреји (о чему сведочи и једна Давидова звезда на зиду). После рата овде се поново смештају криминалци али и "кулаци" и остали "непријатељи народне власти". Тако је било све до 1963. када је у згради Магистрата поново отворен музеј у којем се крије толико занимљивих прича да је права штета што јако мало људи зна шта све овде може да види, чује и сазна…

У канцеларији директора - један Лубарда и велики портрет краља Петра Другог из времена када је још био дечак и док је споменик његовог деде стајао на тргу. Несрећни младић ће у пучу 27. марта 1941. бити проглашен краљем, пар дана касније ће да побегне из земље, син Александар, престолонаследник, родиће се 1945. у туђини, у апартману 212 хотела "Клериџис" у Лондону. Обојица ће се касније, сваки на своју страну, потуцати по свету од једног хотела до другог...

"Црногорци у Банату", помало неочекивана изложба у Свечаном салону музеја, постављена поводом 100. годишњице прве и 75. годишњице друге организоване колонизације. У сталној поставци музеја на свака два метра нека занимљива прича. Део експоната потиче од порцелана и намештаја који су Немци оставили за собом док су бежали у септембру 1944. или пак одвођени у логоре месец дана касније. Захваљујући Миховилу Томандлу, антифашисти који је био задужен да сакупи и попише покрентну имовину панчевачких Немаца која је на овај начин избегла да буде развучена. Томандл је био управник Градске библиотеке од 1944. до 1953. а након тога постављен је на чело Градске државне архиве одакле је 1959. и пензионисан.

Ту је мета у коју је аустријски цар Франц Јозеф пуцао приликом посете Панчеву 17. јула 1852. Млади, тек крунисани цар (имао је 22 године) посетио је том приликом и стрелиште а са њим су били кнез Александар Карађорђевић, надвојвода Албрехт, Мехмедпаша, заповедник Београдске тврђаве, и Азис-паша.

Цар је на стрелишту из пушке Фридриха Кверфелда испалио два хица у специјално припремљену мету. Пошто су погоци били слаби, Ђорђе Вајферт му је пружио своју пушку, израђену по специјалној поруџбини, из које је цар испалио пет метака. За ту пушку је израђена специјална кутија са царевим иницијалима, која се чува у музеју стрелишта а из ње се није више гађало. Мета избушена мецима-погоцима, који су заливени воском за печаћење и у коју су утиснути иницијали ФЈ (прстеном цара), као и пушка Ђорђа Вајферта, чувају се у Народном музеју Панчева, у посебној витрини.

Ту су и слика Константина Данила "Архимандрит Кенгелац", збирка слика Уроша Предића (за коју на жалост не постоји адекватан простор за излагање па чами у депоу) као и застава Српског Војводства из 1848. сакривена за време револуције и пронађена на тавану Успенске цркве.

Знате ли ко је написао стихове: „Ах кад тебе љубит не смем, другу љубит нећу ја“? Нисам ни ја знао све до ове посете!

Реч је о панчевачком проти Васи Живковићу, који је ове стихове у песми "Моји јади" написао 1857, две године након што му је умрла супруга Ана. Проти Васи је посвећена једна витрина у музеју, а његово име носи и мала улица иза Успенске цркве. Нисте вероватно знали, а нисам ни ја - прота Васа је аутор и других познатих стихова: "Радо иде Србин у војнике" за које се верују да је народна поезија а заправо је реч о Живковићевој поеми "Граничарска песма"…

А ево приче по којој би могао да се сними филм попут "Жена у златном" о Климтовој слици Адела Блох Бауер. Реч је о "Сеоби Срба", уз "Косовку девојку" сигурно најпознатијој слици у Срба.

Српска православна црква је славном сликару Паји Јовановићу за Миленијумску изложбу у Будимпешти 1896. године наручила слику са темом сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. Када је патријарх Георгије видео слику, био је незадовољан приказом сеобе, нарочито због приказа оваца и кола која носе жене и децу, рекавши да изгледају као „руља у бекству”. Извор патријарховог незадовољства било је различито тумачење онога што је првобитно довело до сеобе. Црква је тврдила да је патријарх Арсеније једноставно одговорио на позив Светог римског цара да крене на север. Након што је проучавао историјске изворе, Паја Јовановић је стекао утисак да је страх од османске одмазде, а не жеља да се заштите хабзбуршке границе, навела Србе да напусте своја огњишта. Јовановић је вратио слику у свој атеље и променио је према патријарховој жељи. Уклонио је овце, дрвена кола, жену и њеног синчића, постављајући стилизоване ратнике на њихово место. Та слика налазила се у Сремским Карловцима, усташе су је током Другог светског рата однеле у Загреб одакле је после рата враћена и данас се налази у Патријаршији.

У исто време Јовановић је урадио слику према својој првобитној замисли и она је данас овде у Панчеву. Слику је Јовановић продао адвокату и колекционару Петру Николићу из Загреба, уз право на објављивање литографских репродукција наредних педесет година. Те репродукције су постале веома популарне и могле су се наћи у виђеним српским кућама у првој половини 20. века. Како је Панчевачка верзија била прва литографска репродукција, уједно је и постала најпознатија верзија слике. Била је изложена и на Универзалној изложби у Паризу 1900. Током Другог св. рата Николић је бежавши пред усташама, слику донео у Панчево и пре одласка у Америку оставио је код своје сестре. Она је скривала смотану испод кревета до средине шездесетих када је један панчевачки антиквар на њеном тавану случајно наишао на рам са натписом "Паја Јовановић: Сеоба Срба". После дужег убеђивања госпођа је признала да је и платно код ње а тадашњи градоначелник Панчева је успео да издејствује да град у којем је нађена добије право пречег откупа иако су велико интересовање за слику показали и Народни музеј у Београду и Галерија Матице српске у Новом Саду.

Док одлазимо из музеја пуни утисака, директор нам каже: "Морате да погледате још и ово!". Изложба "Мозаици из неког другог универзума" сликара и рестауратора Милана Ћука који је своје визије популарних стрип-јунака Супермена, Спајдермена, Бетмена и осталих - овековечио у традиционалној техници мозаика.

Кишни дан у Панчеву пред нас поставља још неколико изазова о којима ћу писати у наредном броју…

Роберт Чобан