Културна баштина Војводине: Грађанска кућа Маргита, Рибарска централа и Музеј подунавских Немаца

Добио сам опкладу да је именик са краја тридесетих или почетка четрдесетих (испоставило се из 1940) што сам открио на основу једног детаља - Беч се налази на попису градова у Немачкој, дакле штампа је морала да буде након „аншлуса” 1938…

У кући на Пригревичком путу број 16 све подсећа на време када је у Апатину доминирало већинско немачко становништво које је од овог градића на обали Дунава учинило један од привредних центара целог региона.

Први објекат на овом месту сазидала је 1875. породица Флам која је 1894. основала “Врионицу сирћета А. Флам“ па су их овде звали и „краљевима сирћета”. Први део садашње Грађанске куће Маргита сазидан је 1895. године, а како се посао развијао, тако је дограђиван део по део: 1915. до 1917. подигнута је штала и нови погон мале фабрике, да би свој данашњи изглед добила између 1927. и 1929. године.

Бригу око куће и бизниса преузео је Бела Над са супругом Јелисаветом и ћеркама Аном и Маргитом, наследивши таста. И породица Над је била врло имућна. Још је њихова бака завршила „Школу за даме“ у Бечу, у којој је међу предметима било, уз обавезно кување и вез - играње тениса, о чему сведочи и сачувана документација. Породица је осим сирћетане имала 300 јутара земље и три салаша који су им после Другог светског рата одузети. Остала им је само кућа површине око 300 квадрата са ограђеним двориштем и помоћним зградама у којој је остала да живи Маргита, јер су се остали чланови породице преселили у Немачку. Сирћетана је радила све до 1965. године. Кућу данас воде наследници породице, изнајмљују је за снимање филмова или различите културне манифестације а отворена је и за путнике који желе да се увере у висок ниво грађанске културе у Војводини у том времену…

Док у бродици пловимо мирном водом Дунава и дегустирамо локално „Бербер” занатско пиво, пролазимо поред Цркве Сабора Светих Апостола, прве православне цркве на обали Дунава када се се иде од извора ка ушћу.

Нешто даље низводно, на левој обали Дунава кроз густу вегетацију назире се зграда Рибарске централе. Основана 1911. као приватна својина аустријског надвојводе Фридриха Хабзбуршког у чијем  се поседу  налазио велики део Барање, као и плавне површине поред леве дунавске обале. У Рибарској централи се концентрисала огромна количина уловљене рибе, коју је са 19 рибарских станица лиферовало око 400 ангажованих рибара.

Након пропасти Аустроугарске и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918, надвојводи Фридриху се аграрном реформом одузимају поседи у Барањи, као и богати риболовни ревири на Дунаву. Формирањем државног добра “Беље”, 1920. године, у његов састав улази и риболовно подручје на Дунаву, које се простирало од мађарске границе до ушћа Драве, са свим плавним подручјима.  За транспорт рибе коришћена је посебна амбалажа, велике корпе од плетеног прућа, са поклопцем.  У појединим годинама за ову намену коришћено је и до 15.000 корпи. Риба је дистрибуирана у свежем стању и најчешће се извозила у Аустрију, Чехословачку и Пољску. На основу статистичких података, који се у Рибарској централи воде од 1914, годишни улови рибе у периоду између два Светска рата, износили су и до 1.566.959 кг рибе (1924. године).

Окупацијом Краљевине Југославије, 1941. након што је Бачка припала Хортијевој Мађарској, сви некадашњи поседи, заједно са Централом, поново се додељују породици Хабзбург и остају у њеном власништву све до ослобођења овог подручја, 1944.  Риболовни центар, 1954. улази у састав Управе узгајалишта дивљачи “Јелен”, и добија на управљање  67 км Дунава, заједно са свим изливним површинама.  Годишњи улов рибе у овом периоду (1945-1957) био је на нивоу од пре Другог светског рата (1.200.000 кг рибе 1956). Крајем педесетих година, Апатин, тј. овдашњи Риболовни центар учествује у целокупном улову тадашње НР Србије (са отворених слатких вода) са 51одсто, док је на нивоу Југославије тај удео износио 14 одсто.

Некадашња Рибарска централа, данас у власништву ЈП Војводинашуме, зјапи празна а њени влагом нагрижени зидови са сетом се сећају славних дана. Како сазнајем од челних људи Општине Апатин, постоје планови да се објекат обнови и да му се да нова намена.

Искрцавамо се са бродића и у Бродоградилишту које је прошле године прославило век постојања, затичемо власника Василија Пецића, иначе магистра бродомашинства, како заједно са запосленима ради на репарацији једног брода. Слика каква се на овим просторима ретко виђа.

Борис Машић, по мајци Немац, деценијама се бави очувањем културне баштине Подунавских Шваба али и других народа на овим просторима. Са његовим радом први пут сам се срео пре нешто више од годину дана када је Музеј подунавских Немаца имао изложбу дела својих експоната у Музеју Војводине у Новом Саду. Музеј је смештен у простору Цркве Срца Исусовог преко пута Католичког гробља у Апатину.

Овај храм изграђен је у псеудороманичком стилу, у периоду 1931-1933. година, и представљао је највећу католичку цркву изграђену на подручју Бачке између два Светска рата. Међу бројним експонатима Борис Машић показује ми импресивно Св. Тројство које је успео да спасе из немачке католичке цркве у Пригревици коју су 1991. опљачкали и запалили припадници локалних екстремиста и паравојних формација из Ердута. Машић је касније откупљивао бројне предмете из цркава опљачканих у Славонији, Баранији и Бачкој тих година и сви се данас налазе у овом музеју.

У истим просторијама налази се и Немачко удружење „Адам Беренц” основано 2001. године које данас има 96 чланова а добило је име по католичком свештенику из Апатина који се још тридесетих година успротивио нацистичкој политици. Свештеник Бренц је издавао и лист „Донау” („Дунав”) у којем је отворено агитовао против нацистичких ставова и Адолфа Хитлера. Беренц је ухапшен од стране Гестапоа приликом уласка немачких трупа у Бачку 16. марта 1944. Након интервенције надбискупа Јожефа Греса, свештеник антифашиста је пуштен из логора и крај рата је дочекао у Калочи где је и умро 1968.

Један други овдашњи Немац, рођени Апатинац градитељ виолина, Роберт Келч, одлучио је пре три године да, након више од четрдесет година живота и рада у Бечу, своју радионицу пресели у родни град.

Стотинак виолина, виола и виолончела насталих у апатинској радионици Роберта Келча, поред прича о Грађанској кући Маргита, Рибарској централи и Немачко-подунавском црквеном музеју да вишевековна традиција марљивог рада на овим просторима неће остати само као музејски експонат и пожутеле слике него има и своју будућност.

Роберт Чобан