Котрљање равницом: Војвођанско паперје греје и Јапанце
СЕНТА: У Војводини је некада било шест милиона гусака, а данас их нема ни 100.000! Гусака је све мање, мање је и перја, а синтетички материјали узели су маха; међутим, Чаба Гуљаш, родом из Сенте, а сада живи на салашу у оближњем Горњем Брегу, ипак развија посао са откупом и пласманом перја на домаћем и светском тржишту.
Сматра да гушчарство има перспективу и због потражње паперја, које купују Јапанци.
Смањење популације гусака у prеthodnom периоду узроковано је ниском откупном ценом перја. Нажалост, сакупљачи нису у prеthodnom периоду плаћали реалну цену произвођачима и на њиховом труду се обогатили, али су у међувремену гушчари готово нестали. Откупљивачи су приметили временом да без произвођача нећемо имати перја, констатује Гуљаш.
Наш саговорник напомиње да, док је прошле године имао у свом делокругу око 4.000 гусака углавном војвођанских произвођача, у међувремену се тај број више него удвостручио па перје откупљује од газдинстава која држе скоро 9.000 гусака.
Не бих рекао да је то неки мој рејон, јер сараднике у послу имам од Станишића до Великог Градишта, на широком подручју раздаљине око 400 километара. Сада има 8.000 гусака код произвођача које ја знам, али мале произвођаче које имају 10 или 20 гусака не могу да рачунам, јер их не знам. То је још увек проблем: мали произвођачи кажу да не вреди више да држе гуске јер им килограм перја плаћају свега 200 до 400 динара, а ја га откупљујем за 1.200 или 1.400 динара, што није исто, објашњава Гуљаш.
Он прецизира да сакупљачи на терену плаћају ниску цену перја, али да он плаћа вишеструко већу цену која преведено у чврсту валуту износи 10 до 12 евра, па није свеједно произвођачу да ли перје продаје директно његовој фирми или малим сакупљачима, јер перје које они прикупе свакако стиже у Сенту.
Најважније питање је у чијем џепу ће остати зарада, уверава Гуљаш и додаје да је прошле године и он држао 2.500 гусака, тако да зна шта је гајити гуске, колико је мукотрпан и прљав посао черупања перја.
Тренутно сам јато гусака смањио на неколико стотина комада. Велики је посао и одговорност држати толико велико јато, увидео сам да тренутно немам одговарајући простор, али за идућу годину планирам да држим 3.000 гусака, јер сам размишљао да им обезбедим одговарајуће просторије. Од мене на салашу лане су сви јели гушчетину, од лисица и паса до лопова. Гушчар има велики задатак да очува јато, јер тек када је јато очувано може рачунати на корист, каже наш саговорник.
Према његовим речима, ако од стотину гусака 30 нестане, онда све оде у пропаст.
Гуљаш каже да у време черупања има потребу за 15 до 18 радника којима обезбеди превоз од куће до места где је јато, да број ангажованих људи зависи од величине јата, а након обављеног посла враћа их кућама.
Не знам колико гусака има данас у Србији, јер сам у контакту са произвођачима који у својим јатима имају 8.000, а према некој мојој процени са сивим гускама тренутно у Војводини нема их више од 100.000, каже Гуљаш.
На питање, шта урадити да се гушчарство унапреди, да људи који немају посла а могли би у овој делатности да обезбеде егзистенцију, Гуљаш каже да је довољно да се успостави контакт с њим.
Издајем гушчиће и ако је приступ поштен, треба почети неговати мале гушчиће од три-четири дана, који се отплаћују с 300 грама перја. Потребно је да улажу само у храну и нормално је да произвођачи морају бити свесни својих могућности. Ако неко нема услова не може се упуштати у држање хиљаде гусака, јер додатни приход може да се обезебеди и држањем 20, 30 и неким скромнијим бројем гусака. Сарађујем и с онима који држе само десет гусака. Како гуске добијају перје и черупају се, тако се отплаћују гушчићи. Откупљујем већ прво чупање које није толико квалитетно па му је цена највише 600 динара за килограм, перјем из каснијих черупања се отплаћују гушчићи, а и сав вишак перја откупљујем. Произвођач већ у једној сезони може да отплати гушчиће и оствари зараду. Битно је да се гушчићи узму од марта до јуна, јер ако се узимају касније тешко да се исте сезоне може отплатити перјем, али и то не представља проблем јер се обавезе могу измирити и наредне године. Произвођачи морају знати да на крају откупљујем и гушчије месо по цени од 220 динара по килограму, али само од оних који од мене преузимају гушчиће и мени продају перје, појашњава Гуљаш, напомињући да му је циљ да остварује што директнију сарадњу са гушчарима.
На тржишту перја последње четири године, према речима Гуљаша има доста тешкоћа, али наш саговорник уверава да се добро сналази, јер има познанства и пословних веза, пошто му је отац такође био перјар и држао је конфекцију за производњу перјаних јакни “Монт” на чијој је изради својевремено било упослено стотину радника, а поред јакни производили су још перјане јоргане и јастуке.
Нисам финансијски имао снагу да поново покренем конфекцију, јер је то захтевно улагање, па једино сирово перје можемо продати и на иностраном тржишту. Паперје од наших гусака продајем у Јапан, директним извозом купцу са којим је сарађивао мој отац. Јапанци купују само квалитетно паперје, не све и свашта, а могу рећи да су они најстабилнији купци. Треба знати да је за добијање једног килограма паперја потребно извршити селектовање скоро шест килограма перја. Годишње за Јапан испоручујем нешто више од једне тоне паперја. Није превелика количина, али и фирма нам је мала. Цена паперја је тамо мало ниска, али ипак има рачунице. Мислим да ће за квалитетно паперје бити тржишта, само је сада проблем што немамо довољно новог перја, јер немамо доста гусака, каже Гуљаш.
Милорад Митровић
