У Остојићеву летело перје и паперје, као некад

Манифестацију је отворио помоћник министра пољопривреде др Ненад Катанић, а бројне учеснике су у име домаћина и организатора поздравили председница Општине Чока Стана Ђембер, председник Савета МЗ Остојићево Јосип Чешљар и главни организатор Миклош Репергер.

Двориште МКЦ испуниле су екипе из Сенте, Чоке, Сомбора, Аде, Кањиже, Темерина, Горњег Брега, Падеја, Црне Баре, Бачког Петровог Села и других места. Посетиоци су се тискали да пробају мирисне и хрскаве гушчије чварке, деликатесну yigеricu и друге специјалитете, а гушчетина је мирисала са ражња, роштиља и из котлића.

„Некада је у селу свака кућа имала пет, десет или двадесетак гусака, које су се држале на отвореном простору на улицама, а сада је такав начин држања домаћих животиња практично забрањен, па је то допринело да је у селима све мање гусака. Покушавамо да гушчарство поново нађе своје место у домаћинствима, јер имамо доста пашњака и могућности за њихово држање, што треба искористити, да се села развијају и држањем гусака“, сматра Миклош Репергер, чије јато од преко 300 гусака највеће у селу.

Перје и паперје је летело на све стране за време такмичења у черупању гусака, у коме је најспретнија и најбржа била Пирошка Tobyić из Бачког Петровог Села. Она каже да није свеједно како се при черупању држи гуска, како се разврстава перје и поступа са белим пернатим лепотицама, односно како ће гуска изгледати након черупања. Све је надгледао председник жирија  откупљивач перја Чаба Гуљаш из Сенте. Екипа „Пернате девојке“ у чијем саставу је била победница Пирошка, заиста је деловала репрезентативно, а чиниле су је уствари мајке и ћерке.

„

Такмичење у черупању гусака у Остојићеву foto:Dnеvnik.rs/ М. Митровић

Прво смо испекле чварке и гушчију јетру, са луком смо динстали гушчију крв, како то спремамо и код куће, а за ручак спремамо супу и печену гушчетину“, открива капитен екипе Илона Варга.“Код куће држимо 30 до 50 гусака, па се на трпези јела од гушчијег меса нађу сваке друге недеље или бар једном месечно. Гуске вреди држати због меса, али приход доноси и перје. Из првог черупања цена је мања, али из каснијих черупања је боља јер је и перје квалитетније, пошто има више паперја. Гуске се черупају четири пута, када је сезона боља и пет пута. За дан се може очерупати 50 комада, а перје продајемо откупљивачу у Сенти.“

Денеш Кењереш из Мартоноша прво је испекао чварке, потом се у врелој гушчијој масти пекла јетра, батаке је увио у станиол и лагано пекао на тањирачи, а поврх тога од гушчетине спремио укусне ћевапе и пуњене пљескавице.

„Гушчија маст је најбоље мазати на хлеб и посути нашом домаћом мартоношком зачинском паприком. Имамо у Мартоношу још доста гусака, ми у дворишту годишње негујемо 15 до 20 комада, тако да буде и батака за димљење. Најбоље је месо када гуска прође годину, мада се у јату држе и дуже од три године. Гушчија јетра је деликатес и због тога је прилично скупа, килограм стаје 5.000 до 6.000 динара, а од једне гуске буде и пола килограма“, објашњава Кењереш, чија екипа „Река и гуска“ је у генералном пласману освојила прву награду, испред екипе Хајдукова.

Екипа мајки и ћерки из Бачког Петровог Села foto:Dnеvnik.rs/ М. Митровић

После печења чварака и јетре Давор Стојков уверавао је да за своју екипу из Црне Баре кува добар гулаш, јер је у котлић приставио месо од целе гуске.

„Гулаш спремам на наш црнобарски начин, насецка се пуно црног лука, а остали зачини су по укусу. Гусака у Црној Бари може да се нађе, али не као што их је некад било. Гулаш кувамо од гуске коју су обезбедили домаћини из Остојићева, па се надам да ће бити укусан као од наших црнобарских, јер гуска је увек гуска“, сматра Стојков.

Да су и у оближњем Падеју гуске све мање заступљене у двориштима потврђује замница председнице удружења жена „Сунце“ из Падеја Јулиш Смиљански, али рецепти за специјалитете од гушчетине нису заборављени. Док су их увесељавали музичари из Сенте, њен утисак је да је жири био задовољан чварцима и меком печеном јетром, јер није била горка, појашњава да је због тога треба „здраво добро знати пећи“, а да се у котлићу кува на старински начин гушчији паприкаш са кромпиром, као што је њена мама спремала.

Миклош Репергер има највеће јато гусака у Остојићеву foto:Dnеvnik.rs/ М. Митровић

„Некада на улицама у Падеју скоро да није било траве, него само земља, јер би гуске сву траву попасле, а сада када нема гусака, траву нема ко да коси па је простор испред многих кућа зарастао у коров, поготово оних које су празне“, указује Јулиш Смиљански.

Да све буде потаман на првој „Гушчијади“ у Остојићеву, поред домаћина побринуо се и познати организатор етно манифестација Имре Ес Сабо, а стручни жирији су за награђивање оцењивали су специјалитете од гушчетине. Прву награду за најукуснији паприкаш освојио је Иван Терек из Сомбора, другу Ференц Пожгаи из Аде и трећу Шандор Кишлиндер из Бачке Тополе. Победничка је била ракија крушковача Нандора Бајуса из Аде, за најлепши штанд прва награда припала је екипи „Киш либа“ (Мала гуска) из Горњег Брега, а било је и других признања које су учесници понели из Остојићева. 

М. Митровић