Кафана као судбина Живе хармоникаша из Бечеја
БЕЧЕЈ: Вероватно само административци бечејске матичарске и пореске службе знају Живојина Лалића (73) по имену и презимену, али је зато Жива хармоникаш знаменит с обе стране Тисе, а и знатно даље.
Пре неки дан обележио сам 57 година од прве професионалне свирке у Новом Бечеју, памти добро свој деби маестро.
Како се присећа, хармоникаш Бранко Иличић није певао и ангажовао је њега.
Плата тад била око 2.500 динара, а ја кући донео 10.000 динара бакшиш. Тај сам датум запамтио и због батина добијених од оца, који је помислио да сам толике новце украо. Иначе, већ с 13 година сам с оцем Загорицом и стрицем Савом, од којих сам и научио да свирам, почео помало да наступам по весељима. Гледају људи ансамбл, нико не пева, а чује се глас. Питају ко пева, а они покажу на мене. А ја ситан, не видим се од стола, па су гости тражили да се попнем на столицу, казује Жива.
Преклане је обележио пола века складног брака с Душанком, која му је подарила сина и кћер, а лане пола века откако је хармоникаш у кафани.
Почео сам у чувеном петровоселском „Бечејцу”. Плата 25.000, а кирија за стан 18.000. Бринуо сам како ћемо преживети, али чим сам прве вечери донео 15.000 бакшиша, увидех да је кафана прави мајдан, али у њему треба радити као рудар јер се дешава прегршт лепих, али и ружних ствари, прича Жива.
Сећам се свадбе у Молу: почели смо у осам ујутру и газда Лаза Хођаш око поноћи командује „стоп” и нареди да, пошто већ скоро 16 сати непрекидно свирамо, седнемо, једемо и попијемо нешто, да се не бисмо после жалили дс смо од домаћина отишли гладни и жедни. Уз дуге свирке стекао сам кондицију и има људи који неће да се поздраве са мном јер их после руковања боли рука. Нек проба неко само пет минута да имитира свирање на хармоници, иначе, тешкој 14 кила и видеће колики је напор, каже он.
Жива је по образовању трговац и двадесетак година дању је радио у радњи, по подне ишао на рукометни тренинг, увече свирао у кафани.
Супруга је почела да ради, али су увидели да је боље да она буде код куће с децом, а да он има све спремно кад дође из продавнице да се пресвуче и настави радни дан.
Јер, требало је стално допуњавати репертоар новим хитовима.
Око 2.500 песама сам знао напамет па није чудо да смо сваку кафану дупке пунили. Знам да нисам врхунски хармоникаш, још мање певач, али има, што сад кажу, нека харизма у мени, веле и да сам врхунски забављач и лепо је људима уз мој оркестар, похвали се Жива и ређа фотографије с познатим певачима током заједничких свирки.
У првим деценијама бечејског КУД-а „Ђидо” одлазио је с њима на наступе и по иностранству, а никад није имао проблема с колегама око поделе бакшиша јер, мада је он и свирао и певао, све су делили на једнаке делове.
А новаца доста, јер је некад кафана била права институција.
Радио сам у трговини, тезгарио по свадбама и другим весељима, свуда зарађивао, али кафана ми је највише дала. Кад сам 1967. изашао из родитељске куће у Новом Бечеју, све што смо Душанка и ја имали стало је у једног „фићу”. Били смо подстанари, кућу смо изградили углавном од кафанских пара, а сад у пензији уживамо да уређујемо двориште. Добили смо и другу награду акције „Бирамо најуређенију башту”. Далеко сам од кафанске вреве, али нисам од хармонике. Пензионерске журке у Бачком Градишту, Бачкој Тополи, Кањижи, Србобрану и, наравно, Бечеју не могу без мог оркестра, на да се и даље хармоникашки доајен.
В. Јанков