Kafana kao sudbina Žive harmonikaša iz Bečeja

Pre neki dan obeležio sam 57 godina od prve profesionalne svirke u Novom Bečeju, pamti dobro svoj debi maestro.

Kako se priseća, harmonikaš Branko Iličić nije pevao i angažovao je njega.

Plata tad bila oko 2.500 dinara, a ja kući doneo 10.000 dinara bakšiš. Taj sam datum zapamtio i zbog batina dobijenih od oca, koji je pomislio da sam tolike novce ukrao. Inače, već s 13 godina sam s ocem Zagoricom i stricem Savom, od kojih sam i naučio da sviram, počeo pomalo da nastupam po veseljima. Gledaju ljudi ansambl, niko ne peva, a čuje se glas. Pitaju ko peva, a oni pokažu na mene. A ja sitan, ne vidim se od stola, pa su gosti tražili da se popnem na stolicu, kazuje Živa.

Preklane je obeležio pola veka skladnog braka s Dušankom, koja mu je podarila sina i kćer, a lane pola veka otkako je harmonikaš u kafani.

Počeo sam u čuvenom petrovoselskom „Bečejcu”. Plata 25.000, a kirija za stan 18.000. Brinuo sam kako ćemo preživeti, ali čim sam prve večeri doneo 15.000 bakšiša, uvideh da je kafana pravi majdan, ali u njemu treba raditi kao rudar jer se dešava pregršt lepih, ali i ružnih stvari, priča Živa.

Sećam se svadbe u Molu: počeli smo u osam ujutru i gazda Laza Hođaš oko ponoći komanduje „stop” i naredi da, pošto već skoro 16 sati neprekidno sviramo, sednemo, jedemo i popijemo nešto, da se ne bismo posle žalili ds smo od domaćina otišli gladni i žedni. Uz duge svirke stekao sam kondiciju i ima ljudi koji neće da se pozdrave sa mnom jer ih posle rukovanja boli ruka. Nek proba neko samo pet minuta da imitira sviranje na harmonici, inače, teškoj 14 kila i videće koliki je napor, kaže on.

Živa je po obrazovanju trgovac i dvadesetak godina danju je radio u radnji, po podne išao na rukometni trening, uveče svirao u kafani.

Supruga je počela da radi, ali su uvideli da je bolje da ona bude kod kuće s decom, a da on ima sve spremno kad dođe iz prodavnice da se presvuče i nastavi radni dan.

Jer, trebalo je stalno dopunjavati repertoar novim hitovima.

Oko 2.500 pesama sam znao napamet pa nije čudo da smo svaku kafanu dupke punili. Znam da nisam vrhunski harmonikaš, još manje pevač, ali ima, što sad kažu, neka harizma u meni, vele i da sam vrhunski zabavljač i lepo je ljudima uz moj orkestar,  pohvali se Živa i ređa fotografije s poznatim pevačima tokom zajedničkih svirki.

U prvim decenijama bečejskog KUD-a „Đido” odlazio je s njima na nastupe i po inostranstvu, a nikad nije imao problema s kolegama oko podele bakšiša jer, mada je on i svirao i pevao, sve su delili na jednake delove.

A novaca dosta, jer je nekad kafana bila prava institucija.

Radio sam u trgovini, tezgario po svadbama i drugim veseljima, svuda zarađivao, ali kafana mi je najviše dala. Kad sam 1967. izašao iz roditeljske kuće u Novom Bečeju, sve što smo Dušanka i ja imali stalo je u jednog „fiću”. Bili smo podstanari, kuću smo izgradili uglavnom od kafanskih para, a sad u penziji uživamo da uređujemo dvorište. Dobili smo i drugu nagradu akcije „Biramo najuređeniju baštu”. Daleko sam od kafanske vreve, ali nisam od harmonike. Penzionerske žurke u Bačkom Gradištu, Bačkoj Topoli, Kanjiži, Srbobranu i, naravno, Bečeju ne mogu bez mog orkestra, na da se i dalje harmonikaški doajen.

V. Jankov