Група бечејских сениора подигла споменик преминулом другу

Иако сам знатно млађи од њих, ја сам био иницијатор, вели Драган Матић.

Марко је био подстанар мог оца и добро сам га знао. Није се женио, нити имао порода, па сам се растужио видевши како му гроб изгледа, а какав добар човек је био. Знао сам да је био домац. Моју идеју прихватили су неки од његових вршњака и ево нас крај хумке каква доликује хришћанину, присећа се наш саговорник.

Марко је рођен 8. марта 1937. у Трњанима, код Славонског Брода. Након ослобођења, стигао је с братом Бранком у бечејски Дом за ратну сирочад, где је делио судбину његових 836 питомаца до 1958.

Било нас је са свих страна и свих нација, а живели смо као један, додаје Стојан Богојевић, један од тројице живих домаца у Бечеју.

Како је даље казао, имали су само једни друге.

Понеко брата, као Марко. Он је за споменик дао 250 евра, а његови другари из детињства, домци и бивши кајакаши, још 200. Заслужио је Марко да га не заборавимо, каже Стојан.

Изучио је Марко столарски занат и био врстан мајстор. До пензије је радио у фабрици намештаја „Осми октобар”, а потом још десетак година приватно код Николе Петрушића, који је финансијски такође помогао подизање споменика.

Био је талентован и свестран спортиста, за све га је бог дао, могао је бирати хоће ли бити атлетичар, бициклиста, ватерполиста, фудбалер, пливач или чак шахиста, не може да стигне све да исприча Јожеф Шоти сениор.

Према његовим речима, од кад је 1958. ушао у кајак, Марко није излазио из њега и такмичио се све до 1984. и традиционалног маратона у Брежицама, код Загреба.

И потом је, на овај или онај начин, остао у кајакаштву. Био ми је као брат јер смо веслали у двоседу. Мало је трка где нисмо ушли у финале. А били смо и невиђени ентузијасти. Једном је у Панчеву одржавано првенство Војводине, а ми немамо превоз. Бициклистички клуб нам позајми бицикле, кренемо у четири ујутро, стигнемо пред трку у девет, извесламо и вратимо педалајући назад. Сећам се и какво смо поносно носили Титову штафету. Весламо од границе с Мађарском до Сланкамена, где су стизали Зрењанинци с Бегеја, Безданци са севера и Земунци с југа, Дунавом. Последњи пут заједно 1982, приповеда Јожеф.

Деже Безег клима главом, све потврђује, па додаје:

Не једном у Кањижи извесламо трку и онда групно наставимо до Бечеја, каже Безег.

У Јајцу смо 1962, на тек отвореној стази, каква је данас у Сегедину, били други на шампионату ФНРЈ. Иначе, радио сам с Марком у фабрици и знам колико је добар мајстор и човек био, закључио је Безег.

Никад се није женио, шерети тврде – јер је рођен на Дан жена, а озбиљнији – да је имао тежак живот и није желео да се породу такав понови.

Брат Бранко живи у Сенти, због здравствених разлога ускоро ће посетити Марков гроб, али су дошли, осим Матића, Безега и Шотија, Стојан Богојевић, Јанош Букрош, Надица Булетинац и Данка Хрнчић.

Кажу да, без обзира на године, не и последњи пут. Заслужио је Марко да га се сећају.

В. Јанков