Јолан Сечењи утемељила Етнографски музеј у Дебељачи

Она је оснивач, сакупљач старина и кустос музеја, којим се мештани поносе. Још док је радила у месној школи професорка Сечењи је започела прикупљање старина за мртву природу, чест мотив у ликовном стваралаштву, па је једном приликом замолила своје ђаке да донесу неки стари предмет од куће.

Деца су толико старина донела да није знала где прикупљено да стави, па је тадашњи директор школе Ђерђ Хорти предложио да се направи музеј. У прикупјању старина, како прича госпођа Сечењи, ђаци су јој били најбољи водич, јер су знали ко шта од старих занимљивих предмета има код куће, а и мештани су схватили и прихватили значај да оно што поседују, а више није било у употреби у домаћинству, дарују за музејски експонат.

Првобитно је поставка била у згради Месне заједнице Дебељача, а здање у којем се сада налази музеј, изграђена је 1908. године у којој је била смештена прва банка деоничарског друштва у месту, део је прошлости Дербељаче, која је вековима предњачила као напредно место у овом крају. У музеју је сабрано и приказано преко 400 експоната.

„У конзервирању музејских експоната свој допринос су дали стручњаци из Панчева и Београда, а јако ми је драго да су до сада у књизи утисака остале забележене импресије посетилаца старих преко 90 година али и деце од четири године. Утисци су исписани на разним језицима, јер посетиоци који дођу у Дебељачу са свих страна радо посећују музеј.“

„Каталог је са стручним текстовима на мађарском, немачком, француском, енглеском и српском, и све су то написали моји бивши ученици“, наглашава Сечењи.

Музеј у Дебељачи има доста посетилаца, који долазе групно из наше земље, Мађарске и других замља, али долазе и индивидуално. Кустоскиња прича да је недавно допутовао један човек из околине, јер је чуо да оно што од старина има у дебељачкој поставци вреди погледати.

Музеј постоји 41 годину и у њему од оснивања професорка Сечењи свој допринос пружа као волонтер. Људи који дођу са стране да виде поставку, цене рад који је уложен.

Госпођа Сечењи напомиње да су у једној од музејских одаја, где су ствари који су се овдашњи житељи користили у домаћинству, предмети од теракоте - чинија за млеко, тегле за пекмез и друго, али и бутељке из 1876, 1883. и 1885. године. На једној се може прочитати: Лепа бутељка је моје име када сам пуна ракије, а када сам празна, обична грнчарија!

„Имамо једну већу и две мање бутељке, а ова из 1876. колико знам ископана је из земље. Откуд бутељке у земљи? Па могу да замислим да су људи били у пољу, да је брзо наишла олуја, на брзину су ствари покупили на запрегу, а бутељка остала па је земља касније дубље затрпала. Другу бутељску сам добила од мештана који су прославили 50 годишњицу брака и дали су је да остане као музејски експонат за сва времена“, прича Јолан Сечењи.

Бројне старине допуњују и старе фотографије са којих се у првој просторији дочарава како се некад обрађивала кудеља, а ту су и вештим рукама украшени пешкир, бели вез, мушке кошуље, дрвене кломпе, мушки прслук, црне ципеле, па и марама из 1860. године и други одевни предмети мађарске народне ношње. На средини просторије је један украшени дрвени сандук, у којој су девојке држале свој мираз и уштеђени новац, а незаобилазна је и народни музички инструмент цитра.

Поставка приказује и оруђа за обраду земље: јарам, први плуг, опрему за коњску запрегу, моталицу за уже, дрвене виле за сено, чегртаљку, а увеличана фотографија из 1936. године дочарава како је тада обављана вршидба жита. Ту су и наћве у којима су домаћице месило тесто за хлеб, па и корпа плетена од врбовог прућа у којој су се миришљаве кифле носиле када се негде кретало на пут. Плитка корпа служила је за сушење хмеља, једна лопата је служила да се жеравица извади из паорске пећи, другом су се вадиле румене циповке, а у купујки су се јаја држала испод кревета...  

У четвртом одељењу смештен је инвентар старе апотеке, чувене на овом простору. Апотеку је овде држао Шандор Амбрози, који се школовао у Будимпешти и одатле донео опрему за своју апотеку. Ова апотека била је прва у овом делу Баната, а Амбрози је први правио козметичке препарате и парфеме, по рецептима бечких и пештанских апотекара.

Дебељачки вашар је посебна прича, на који људи са свих страна из Баната и издаље, долазе већ 145 година, па старе фотографије у ходнику дочаравају какао се на дебељачком вашару некад трговало. Некада је вашар трајао три дана са тачно одређеним данима трговине коњима, овцама, свињама и занатским производима.

Да издејствују дозволу за одржавање вашара, у Беч су путовали Самуел Тот и Иштван Мезе, а она је достављена 1873. на три језика. Тада је вашар трајао четири дана, од четвртка до недеље. Првог дана се трговало свињама и овцама, петком се нудила разна стока, намирнице и занатски производи, субота је био дан за коњаре и љубитеље коња, када су долазили људи из Италије, Грчке, Турске, Француске и других земаља. Било је и провода после пазара, а често се дешавало да сељак дотера стоку на вашар и прода, занесе се и паре потроши, па се кући врати празних yеpova. Недеља као последњи дан вашара био за променаду и весеље, када су момци поклањали девојкама лицидерске медењаке у облику срца украшене огледалцима, и још увек у моди, само што се вашар увек одржава петком.

Милорад Митровић

Пројекат “Ковачица данас“ реализовала је „Панонија медиа“ у сарадњи са „Дневником“. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која суфинансира пројекат.