Jolan Sečenji utemeljila Etnografski muzej u Debeljači

Ona je osnivač, sakupljač starina i kustos muzeja, kojim se meštani ponose. Još dok je radila u mesnoj školi profesorka Sečenji je započela prikupljanje starina za mrtvu prirodu, čest motiv u likovnom stvaralaštvu, pa je jednom prilikom zamolila svoje đake da donesu neki stari predmet od kuće.

Deca su toliko starina donela da nije znala gde prikupljeno da stavi, pa je tadašnji direktor škole Đerđ Horti predložio da se napravi muzej. U prikupjanju starina, kako priča gospođa Sečenji, đaci su joj bili najbolji vodič, jer su znali ko šta od starih zanimljivih predmeta ima kod kuće, a i meštani su shvatili i prihvatili značaj da ono što poseduju, a više nije bilo u upotrebi u domaćinstvu, daruju za muzejski eksponat.

Prvobitno je postavka bila u zgradi Mesne zajednice Debeljača, a zdanje u kojem se sada nalazi muzej, izgrađena je 1908. godine u kojoj je bila smeštena prva banka deoničarskog društva u mestu, deo je prošlosti Derbeljače, koja je vekovima prednjačila kao napredno mesto u ovom kraju. U muzeju je sabrano i prikazano preko 400 eksponata.

„U konzerviranju muzejskih eksponata svoj doprinos su dali stručnjaci iz Pančeva i Beograda, a jako mi je drago da su do sada u knjizi utisaka ostale zabeležene impresije posetilaca starih preko 90 godina ali i dece od četiri godine. Utisci su ispisani na raznim jezicima, jer posetioci koji dođu u Debeljaču sa svih strana rado posećuju muzej.“

„Katalog je sa stručnim tekstovima na mađarskom, nemačkom, francuskom, engleskom i srpskom, i sve su to napisali moji bivši učenici“, naglašava Sečenji.

Muzej u Debeljači ima dosta posetilaca, koji dolaze grupno iz naše zemlje, Mađarske i drugih zamlja, ali dolaze i individualno. Kustoskinja priča da je nedavno doputovao jedan čovek iz okoline, jer je čuo da ono što od starina ima u debeljačkoj postavci vredi pogledati.

Muzej postoji 41 godinu i u njemu od osnivanja profesorka Sečenji svoj doprinos pruža kao volonter. Ljudi koji dođu sa strane da vide postavku, cene rad koji je uložen.

Gospođa Sečenji napominje da su u jednoj od muzejskih odaja, gde su stvari koji su se ovdašnji žitelji koristili u domaćinstvu, predmeti od terakote - činija za mleko, tegle za pekmez i drugo, ali i buteljke iz 1876, 1883. i 1885. godine. Na jednoj se može pročitati: Lepa buteljka je moje ime kada sam puna rakije, a kada sam prazna, obična grnčarija!

„Imamo jednu veću i dve manje buteljke, a ova iz 1876. koliko znam iskopana je iz zemlje. Otkud buteljke u zemlji? Pa mogu da zamislim da su ljudi bili u polju, da je brzo naišla oluja, na brzinu su stvari pokupili na zapregu, a buteljka ostala pa je zemlja kasnije dublje zatrpala. Drugu buteljsku sam dobila od meštana koji su proslavili 50 godišnjicu braka i dali su je da ostane kao muzejski eksponat za sva vremena“, priča Jolan Sečenji.

Brojne starine dopunjuju i stare fotografije sa kojih se u prvoj prostoriji dočarava kako se nekad obrađivala kudelja, a tu su i veštim rukama ukrašeni peškir, beli vez, muške košulje, drvene klompe, muški prsluk, crne cipele, pa i marama iz 1860. godine i drugi odevni predmeti mađarske narodne nošnje. Na sredini prostorije je jedan ukrašeni drveni sanduk, u kojoj su devojke držale svoj miraz i ušteđeni novac, a nezaobilazna je i narodni muzički instrument citra.

Postavka prikazuje i oruđa za obradu zemlje: jaram, prvi plug, opremu za konjsku zapregu, motalicu za uže, drvene vile za seno, čegrtaljku, a uveličana fotografija iz 1936. godine dočarava kako je tada obavljana vršidba žita. Tu su i naćve u kojima su domaćice mesilo testo za hleb, pa i korpa pletena od vrbovog pruća u kojoj su se mirišljave kifle nosile kada se negde kretalo na put. Plitka korpa služila je za sušenje hmelja, jedna lopata je služila da se žeravica izvadi iz paorske peći, drugom su se vadile rumene cipovke, a u kupujki su se jaja držala ispod kreveta...  

U četvrtom odeljenju smešten je inventar stare apoteke, čuvene na ovom prostoru. Apoteku je ovde držao Šandor Ambrozi, koji se školovao u Budimpešti i odatle doneo opremu za svoju apoteku. Ova apoteka bila je prva u ovom delu Banata, a Ambrozi je prvi pravio kozmetičke preparate i parfeme, po receptima bečkih i peštanskih apotekara.

Debeljački vašar je posebna priča, na koji ljudi sa svih strana iz Banata i izdalje, dolaze već 145 godina, pa stare fotografije u hodniku dočaravaju kakao se na debeljačkom vašaru nekad trgovalo. Nekada je vašar trajao tri dana sa tačno određenim danima trgovine konjima, ovcama, svinjama i zanatskim proizvodima.

Da izdejstvuju dozvolu za održavanje vašara, u Beč su putovali Samuel Tot i Ištvan Meze, a ona je dostavljena 1873. na tri jezika. Tada je vašar trajao četiri dana, od četvrtka do nedelje. Prvog dana se trgovalo svinjama i ovcama, petkom se nudila razna stoka, namirnice i zanatski proizvodi, subota je bio dan za konjare i ljubitelje konja, kada su dolazili ljudi iz Italije, Grčke, Turske, Francuske i drugih zemalja. Bilo je i provoda posle pazara, a često se dešavalo da seljak dotera stoku na vašar i proda, zanese se i pare potroši, pa se kući vrati praznih yepova. Nedelja kao poslednji dan vašara bio za promenadu i veselje, kada su momci poklanjali devojkama liciderske medenjake u obliku srca ukrašene ogledalcima, i još uvek u modi, samo što se vašar uvek održava petkom.

Milorad Mitrović

Projekat “Kovačica danas“ realizovala je „Panonija media“ u saradnji sa „Dnevnikom“. Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave, koja sufinansira projekat.