Истекла стогодишња анатема на женску чељад у кући велепоседника Главаша 

У кући је живео са мајком и дедом, који га је школовао, и у оно време био кнез врањевачког насеља, код данашњег Новог Бечеја. Деда је саградио кућу 1820.године. Куриозитет музеја је што је кућа због бизарног захтева велепоседника Главаша, била под кључем цео век.

Отац му је умро када је Владимир имао 24 године, те је деда био глава куће, а мајка Персида особа за коју је Главаш био највише везан.

Због ње се вероватно никада није ни женио, кажу историчари.

Владимир је дипломирао право у Прагу 1862.године, где се упознао са Јованом Јовановићем Змајем, који му је касније често навраћао у пријатељске посете.

Осим чика Јове Змаја, чести гости Главашевог имања  били су и Ђура Јакшић, Светозар Милетић, али и друге умне главе онога доба.

Неки кажу да су се највише дружили у винском подруму, и да су били прави боеми, међутим остаје нам да нагађамо о чему су говорили уз чашу вина и домаћу ракију.

Подрум је отворен и данас за оне који желе да провере да ли зидови и даље препричавају те разговоре, али могу и сами да их смисле у истом оном амбијенту у којем су чувени интелектуалци тог времена размењивали своја мишљења.

Домаћин музеја Косо Јанош каже за „Дневник“ да је кућа стара око 200 година и да је стотину година била затворена за јавност, све до 2009.године.

Музеј данас недељно обилази бар један пун аутобус што ђака, што туриста. Наравно, и женске деце.

У доњим просторијама где су некада  живеле слуге, данас се налази берберај са аутентичним прибором тадашњег брице, столице, огледала, где се Владимир у оно време шишао и бријао.

Код доњих просторија се налази и столарска радионица, али и канцеларија Завичајног клуба, који се такође брине о кући, каже Косо Јанош, који је и запослен у Туристичкој организацији Нови Бечеј, те је права особа коју треба питати за историјат овог лепог здања.

Салон има 40 боја и све је рестаурирано до нијансе, наставља причу наш домаћин и каже да је клавир поклон породице Бањац из тог времена, а након салона прелазимо у собу посвећену Јосифу Маринковићу, познатом композитору, који је живео тачно преко пута Главаша.

Много пута можемо чути на телевизији да је он рођен у Врању, што није тачно. Рођен је у Врањеву, које више не постоји, јер је то сада Нови Бечеј, а Маринковић је овдашњи композитор, наглашава Косо Јанош и додаје да по њему и главна улица носи име, као и основна школа.

У Главашевој кући могу се видети оригинални рукописи композитора, који је рођен 1831.године, а Владимир само три године након њега, те су се двојица комшија дружила “од малих ногу”.

Маринковић је дириговао и хором “Обилић“ у Београду 1897.године када су пренете мошти Вука Karayića из Беча у Београд, он је био главни диригент, каже Косо Јанош с поносом.

На зиду се могу видети и породичне фотографије породице Маринковић, он, жена Лепосава Томачева која је била учитељица и њихова деца…

Његов отац није хтео да Јосиф буде музичар, него да буде паор као и он и њихови преци, те је он једну годину ишао на студије, а једну на имање и дуплирао сваку годину, да би на крају отац рекао да је човек на својим ногама, прави домаћин и да може да одлучи шта ће радити, тако да је Јосиф ипак одабрао музику и преселио се у Београд, каже домаћин музеја.

Кућа преко пута је и место где је одиграна једна од првих  професионалних представа одиграних у Војводини, а дилетантска дружина која је настала у Новом Бечеју предвођена Лазом Телечким, учествовала је у основању Српског народног позоришта у Новом Саду, додаје заменик председника општине Нови Бечеј Бранко Свиленгаћин, који се придружио нашем обиласку.

На месту те куће је сада седиште месне заједнице, али са изузетно богатом историјом којом могу да се похвале сви Новобечејци, или Врањевчани.

Да ли је то исто, зависи кога питате, неким људима је и Маринковић из Врања, а не Врањева, што Новобечејци увек с поносом истичу, име места у ком су њихови преци живели. Морате признати ипак није исто, Врањево и Врање.

Место се прво звало Фрањево, по Фрањи Лотаришком који је насељавао овде породице из Бачке да буду граничари тадашње монархије и добили су земљу, плац и грађевински материјал и у захвалност они су назвали место Фрањево по Фрањи и онда је временом испало Врањево, али не по вранама, већ по коњима вранима, напомиње Косо Јанош.

Затим смо наставили до трпезарије, где се некада звонило када је време јелу, а послуга би кроз рупу у зиду додавала храну, која је постављана на сто.

Узидани плакар, интарзија фурниром, то се више не ради, а можемо видети енглески и јапански порцелан из 19. века, каже Косо Јанош и напомиње да су сада сви у прилици да виде макар делић некадашњег живота у Новом Бечеју јер у Главашевој кући – музеју и даље стоје нетакнути кревети стари стотину година у стилу Марије Антоанете, али и многе друге занимљиве ствари које сведоче о начину живота у том добу…

Маша Стакић