Istekla stogodišnja anatema na žensku čeljad u kući veleposednika Glavaša 

U kući je živeo sa majkom i dedom, koji ga je školovao, i u ono vreme bio knez vranjevačkog naselja, kod današnjeg Novog Bečeja. Deda je sagradio kuću 1820.godine. Kuriozitet muzeja je što je kuća zbog bizarnog zahteva veleposednika Glavaša, bila pod ključem ceo vek.

Otac mu je umro kada je Vladimir imao 24 godine, te je deda bio glava kuće, a majka Persida osoba za koju je Glavaš bio najviše vezan.

Zbog nje se verovatno nikada nije ni ženio, kažu istoričari.

Vladimir je diplomirao pravo u Pragu 1862.godine, gde se upoznao sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, koji mu je kasnije često navraćao u prijateljske posete.

Osim čika Jove Zmaja, česti gosti Glavaševog imanja  bili su i Đura Jakšić, Svetozar Miletić, ali i druge umne glave onoga doba.

Neki kažu da su se najviše družili u vinskom podrumu, i da su bili pravi boemi, međutim ostaje nam da nagađamo o čemu su govorili uz čašu vina i domaću rakiju.

Podrum je otvoren i danas za one koji žele da provere da li zidovi i dalje prepričavaju te razgovore, ali mogu i sami da ih smisle u istom onom ambijentu u kojem su čuveni intelektualci tog vremena razmenjivali svoja mišljenja.

Domaćin muzeja Koso Janoš kaže za „Dnevnik“ da je kuća stara oko 200 godina i da je stotinu godina bila zatvorena za javnost, sve do 2009.godine.

Muzej danas nedeljno obilazi bar jedan pun autobus što đaka, što turista. Naravno, i ženske dece.

U donjim prostorijama gde su nekada  živele sluge, danas se nalazi berberaj sa autentičnim priborom tadašnjeg brice, stolice, ogledala, gde se Vladimir u ono vreme šišao i brijao.

Kod donjih prostorija se nalazi i stolarska radionica, ali i kancelarija Zavičajnog kluba, koji se takođe brine o kući, kaže Koso Janoš, koji je i zaposlen u Turističkoj organizaciji Novi Bečej, te je prava osoba koju treba pitati za istorijat ovog lepog zdanja.

Salon ima 40 boja i sve je restaurirano do nijanse, nastavlja priču naš domaćin i kaže da je klavir poklon porodice Banjac iz tog vremena, a nakon salona prelazimo u sobu posvećenu Josifu Marinkoviću, poznatom kompozitoru, koji je živeo tačno preko puta Glavaša.

Mnogo puta možemo čuti na televiziji da je on rođen u Vranju, što nije tačno. Rođen je u Vranjevu, koje više ne postoji, jer je to sada Novi Bečej, a Marinković je ovdašnji kompozitor, naglašava Koso Janoš i dodaje da po njemu i glavna ulica nosi ime, kao i osnovna škola.

U Glavaševoj kući mogu se videti originalni rukopisi kompozitora, koji je rođen 1831.godine, a Vladimir samo tri godine nakon njega, te su se dvojica komšija družila “od malih nogu”.

Marinković je dirigovao i horom “Obilić“ u Beogradu 1897.godine kada su prenete mošti Vuka Karayića iz Beča u Beograd, on je bio glavni dirigent, kaže Koso Janoš s ponosom.

Na zidu se mogu videti i porodične fotografije porodice Marinković, on, žena Leposava Tomačeva koja je bila učiteljica i njihova deca…

Njegov otac nije hteo da Josif bude muzičar, nego da bude paor kao i on i njihovi preci, te je on jednu godinu išao na studije, a jednu na imanje i duplirao svaku godinu, da bi na kraju otac rekao da je čovek na svojim nogama, pravi domaćin i da može da odluči šta će raditi, tako da je Josif ipak odabrao muziku i preselio se u Beograd, kaže domaćin muzeja.

Kuća preko puta je i mesto gde je odigrana jedna od prvih  profesionalnih predstava odigranih u Vojvodini, a diletantska družina koja je nastala u Novom Bečeju predvođena Lazom Telečkim, učestvovala je u osnovanju Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, dodaje zamenik predsednika opštine Novi Bečej Branko Svilengaćin, koji se pridružio našem obilasku.

Na mestu te kuće je sada sedište mesne zajednice, ali sa izuzetno bogatom istorijom kojom mogu da se pohvale svi Novobečejci, ili Vranjevčani.

Da li je to isto, zavisi koga pitate, nekim ljudima je i Marinković iz Vranja, a ne Vranjeva, što Novobečejci uvek s ponosom ističu, ime mesta u kom su njihovi preci živeli. Morate priznati ipak nije isto, Vranjevo i Vranje.

Mesto se prvo zvalo Franjevo, po Franji Lotariškom koji je naseljavao ovde porodice iz Bačke da budu graničari tadašnje monarhije i dobili su zemlju, plac i građevinski materijal i u zahvalnost oni su nazvali mesto Franjevo po Franji i onda je vremenom ispalo Vranjevo, ali ne po vranama, već po konjima vranima, napominje Koso Janoš.

Zatim smo nastavili do trpezarije, gde se nekada zvonilo kada je vreme jelu, a posluga bi kroz rupu u zidu dodavala hranu, koja je postavljana na sto.

Uzidani plakar, intarzija furnirom, to se više ne radi, a možemo videti engleski i japanski porcelan iz 19. veka, kaže Koso Janoš i napominje da su sada svi u prilici da vide makar delić nekadašnjeg života u Novom Bečeju jer u Glavaševoj kući – muzeju i dalje stoje netaknuti kreveti stari stotinu godina u stilu Marije Antoanete, ali i mnoge druge zanimljive stvari koje svedoče o načinu života u tom dobu…

Maša Stakić