Иако је био прзница, народ га је волео

Родна кућа Ђуре Јакшића је још 1945.године стављена под заштиту државе и још тада била отворена за све оне који желе да виде где је одрастао наш чувени књижевник, да би званично почела са радом шеудесетих година прошлог века. О тада су кроз кућу прошли многи ђаци, али и знатижељници, а кућа Јакшића је и данас место одржавања многих манифестација.

Уласком у велико двориште, са клупама и дрвећем, имате утисак уласка ако не у прошлост, онда свакако на сценографију постављену за снимање неког филма чија је радња смештена у неки од ранијих векова.

"Кућа је више пута реновирана, а поставку која се тренутно налази у музеју урадио је Етнолошки музеј у Зрењанину", каже нам наш водич и директор Културног центра Српска Црња Родољуб Бошкић.

На самом уласку у кућу виде се реплике покућства, сто, столице, вазе, авани, старинска пегла, па и оклагије из оног времена.

"Поставка је урађена тако да музеј осим што прича причу о Ђури Јакшићу, посетиоцу даје прилику да се упозна са културом живљења у то време", каже Бошкић.

Према његовим речима, прве две просторије намештене су тако да посетилац кроз разне експонате који су ту постављени, може да стекне утисак и упозна се са свакодневицом, оруђима у Ђурино време.

Нажалост, у кући ништа није аутентично, осим Јакшићевих рукописа, јер је кућа током времена мењала намену, тако да је почетком 20. века у кући било направљено прво читалиште у Српској Црњи, односно прва читаоница.

"Тако да је ова кућа већ од почетка 20.века предодређена да буде музеј и место где ће се поштовати и ценити култура, писана реч и кроз коју ћемо се сећати Ђуре", напомиње Бошкић.

Друга просторија је класична спаваћа, односно гостињска соба, а све куће су у то време биле сличне по налогу Марије Терезије и имале план по којем су се морале градити.

Трећа просторија музеја је соба посвећена Ђури Јакшићу, у којој се могу видети његови портрети, оригинални рукописи и прва издања књига, које је било јако тешко набавити и које се чувају у витрини, па ипак добили смо дозволу да их мало прелистамо...

Једино што је аутентично у овој поставци јесу рукописи Ђуре Јакшића и соба је постављена тако да се посетилац упозна, али и заинтересује за његов рад и дело, тако се ту могу прочитати неке од његових најлепших и најпознатијих песама- напомиње Бошкић и додаје да се могу видети и реплике најпознатијих слика, и наравно прочитати кратка биографија.

Познато је и да је Ђура Јакшић био велики "шерет", а за његов живот су везане многе анегдоте које су временом надограђене и обогаћене због симпатија које је народ гајио према њему.

"Био је шерет и западао је у конфликтне ситуације, али због великих симпатија народ је све те приче преокренуо у Ђурину корист", напомиње Бошкић и додаје да се у задње време труде да скину мемлу и патину и са њега као писца и сликара.

Културни центар је у последње две године урадио више ствари како би Ђуру вратио на место које му припада на нашој културној сцени.

"Прво смо издали ЦД који се зове "Стазе", на ком је музика рађена по песмама Ђуре Јакшића и у маниру је yеza, рока и војвођанског блуза", каже Бошкић. Он додаје да је идеја да песме преузму градски тамбурашки оркестри и на тај начин Ђуру врате у кафану, што претпостављају да би он највише волео.

У сарадњи са Факултетом ликовних уметности у Београду и професорком Драганом Станаћев- Пуачом, као и студентима урађено је 24 копије Ђуриних слика.

"Дела су поклоњена Српској Црњи и чине сталну поставку у Галерији при музеју и ту се посетилац може упознати са његовим делом, јер су  оригинали по разним магацинима, депоима и нису доступна јавности већ дуже време", напомиње Бошкић и додаје да није тих слика, људи не би знали како је Ђура изгледао.

Последња ствар која је урађена у славу Ђури јесте књига аутора Милана Мицића под називом "Ђура Јакшић- једна епоха" у којој се могу прочитати разне анегдоте о Јакшићу.

"Хтели смо да издамо сабрана дела о Ђури Јакшићу и да уз то додамо и његову биографију, али за то наравно није било довољно новца", каже Бошкић и додаје да у разговору са Мицићем дошли су до закључка да је боље да се напише једна књига која ће бити приручник за читање Ђуре, односно тумачење његовог дела, и пошто нису желели да се Миланов рад "кисели" док се не скупи новац за сабрана дела, одлучили су да издају књигу која Ђуру ставља у културолошке, социолошке и све друге прилике које су тада владале у Србији.

У књизи се може прочитати однос Србије у то време према Европи, Русији, Турској, али и према Војводини, која је још увек била део Аустроугарске.

"Занимљиво је видети шта су Срби једни о другима мислили и ту се може прочитати зашто нас Србијанци зову пречани и на крају зашто је тај однос увек био „натегнут“", каже Бошкић и напомиње да се то дешава у време када се Србија постала самостална и млада држава и пошто није имала интелигенцију, најлогичније је било да је "увезе" из Војводине, тадашње Аустроугарске и позове умне Србе да учествују у грађењу и стварању нове државе.

То Срби из централне Србије нису благонаклоно гледали, јер су им позиције и важна места узимали људи који су практично били из друге државе, али такође Срби.

"Тада почиње то "трвење" између Војвођана и Срба. Наравно, Ђура је дошао такав какав јесте у Српску Црњу, прзница и због тога је долазио врло често у конфликте", напомиње Бошкић.

Када се прочита књига много је јасније ко је Ђура и зашто је био такав, али се најновије књиге може боље спознати не само Ђура Јакшић, већ и  други ствараоци  тог времена који су са Ђуром делили судбину тадашњих интелектуалаца.  

Анегдота о Ђури

Директор Културног центра Српска Црња Родољуб Бошкић каже да планирају да идуће године издају књигу "Ђура Јакшић у причама и анегдотама" коју је писао локални списатељ Влада Миланков.

Једна од првих анегдота везаних за Ђуру из његових најранијих дана говори о томе како је настала прва Ђурина песма. Он је био најстарије дете у породици Јакшића и везан за своју бабу и као најстарији имао привилегије, али и обавезе које друга деца нису имала.

"Баба је имала две велике љубави у свом животу, на првом месту је био Ђура, а на другом ћурићи. Они су морали да се чувају због кобаца који су их вребали, а  тај је задатак припао Ђури и онда се он нашао у једној незавидној ситуацији - са једне стране је била ћурка са све ћурићима, које је ваљало чувати и сачувати, а са друге стране су се деца играла у порти и позивала га да се прикључи", каже Бошкић и додаје да прича каже да је Ђура мало гледао у ћуриће, па скретао главу и гледао децу и тада погледао резигнирано ћуриће и изговорио "Један, два, три, поцркали сви!" и тако настаде прва Ђурина песма.

Маша Стакић

Фото: Јелена Ивановић

(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Нова Црња. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)