Iako je bio prznica, narod ga je voleo

Rodna kuća Đure Jakšića je još 1945.godine stavljena pod zaštitu države i još tada bila otvorena za sve one koji žele da vide gde je odrastao naš čuveni književnik, da bi zvanično počela sa radom šeudesetih godina prošlog veka. O tada su kroz kuću prošli mnogi đaci, ali i znatiželjnici, a kuća Jakšića je i danas mesto održavanja mnogih manifestacija.

Ulaskom u veliko dvorište, sa klupama i drvećem, imate utisak ulaska ako ne u prošlost, onda svakako na scenografiju postavljenu za snimanje nekog filma čija je radnja smeštena u neki od ranijih vekova.

"Kuća je više puta renovirana, a postavku koja se trenutno nalazi u muzeju uradio je Etnološki muzej u Zrenjaninu", kaže nam naš vodič i direktor Kulturnog centra Srpska Crnja Rodoljub Boškić.

Na samom ulasku u kuću vide se replike pokućstva, sto, stolice, vaze, avani, starinska pegla, pa i oklagije iz onog vremena.

"Postavka je urađena tako da muzej osim što priča priču o Đuri Jakšiću, posetiocu daje priliku da se upozna sa kulturom življenja u to vreme", kaže Boškić.

Prema njegovim rečima, prve dve prostorije nameštene su tako da posetilac kroz razne eksponate koji su tu postavljeni, može da stekne utisak i upozna se sa svakodnevicom, oruđima u Đurino vreme.

Nažalost, u kući ništa nije autentično, osim Jakšićevih rukopisa, jer je kuća tokom vremena menjala namenu, tako da je početkom 20. veka u kući bilo napravljeno prvo čitalište u Srpskoj Crnji, odnosno prva čitaonica.

"Tako da je ova kuća već od početka 20.veka predodređena da bude muzej i mesto gde će se poštovati i ceniti kultura, pisana reč i kroz koju ćemo se sećati Đure", napominje Boškić.

Druga prostorija je klasična spavaća, odnosno gostinjska soba, a sve kuće su u to vreme bile slične po nalogu Marije Terezije i imale plan po kojem su se morale graditi.

Treća prostorija muzeja je soba posvećena Đuri Jakšiću, u kojoj se mogu videti njegovi portreti, originalni rukopisi i prva izdanja knjiga, koje je bilo jako teško nabaviti i koje se čuvaju u vitrini, pa ipak dobili smo dozvolu da ih malo prelistamo...

Jedino što je autentično u ovoj postavci jesu rukopisi Đure Jakšića i soba je postavljena tako da se posetilac upozna, ali i zainteresuje za njegov rad i delo, tako se tu mogu pročitati neke od njegovih najlepših i najpoznatijih pesama- napominje Boškić i dodaje da se mogu videti i replike najpoznatijih slika, i naravno pročitati kratka biografija.

Poznato je i da je Đura Jakšić bio veliki "šeret", a za njegov život su vezane mnoge anegdote koje su vremenom nadograđene i obogaćene zbog simpatija koje je narod gajio prema njemu.

"Bio je šeret i zapadao je u konfliktne situacije, ali zbog velikih simpatija narod je sve te priče preokrenuo u Đurinu korist", napominje Boškić i dodaje da se u zadnje vreme trude da skinu memlu i patinu i sa njega kao pisca i slikara.

Kulturni centar je u poslednje dve godine uradio više stvari kako bi Đuru vratio na mesto koje mu pripada na našoj kulturnoj sceni.

"Prvo smo izdali CD koji se zove "Staze", na kom je muzika rađena po pesmama Đure Jakšića i u maniru je yeza, roka i vojvođanskog bluza", kaže Boškić. On dodaje da je ideja da pesme preuzmu gradski tamburaški orkestri i na taj način Đuru vrate u kafanu, što pretpostavljaju da bi on najviše voleo.

U saradnji sa Fakultetom likovnih umetnosti u Beogradu i profesorkom Draganom Stanaćev- Puačom, kao i studentima urađeno je 24 kopije Đurinih slika.

"Dela su poklonjena Srpskoj Crnji i čine stalnu postavku u Galeriji pri muzeju i tu se posetilac može upoznati sa njegovim delom, jer su  originali po raznim magacinima, depoima i nisu dostupna javnosti već duže vreme", napominje Boškić i dodaje da nije tih slika, ljudi ne bi znali kako je Đura izgledao.

Poslednja stvar koja je urađena u slavu Đuri jeste knjiga autora Milana Micića pod nazivom "Đura Jakšić- jedna epoha" u kojoj se mogu pročitati razne anegdote o Jakšiću.

"Hteli smo da izdamo sabrana dela o Đuri Jakšiću i da uz to dodamo i njegovu biografiju, ali za to naravno nije bilo dovoljno novca", kaže Boškić i dodaje da u razgovoru sa Micićem došli su do zaključka da je bolje da se napiše jedna knjiga koja će biti priručnik za čitanje Đure, odnosno tumačenje njegovog dela, i pošto nisu želeli da se Milanov rad "kiseli" dok se ne skupi novac za sabrana dela, odlučili su da izdaju knjigu koja Đuru stavlja u kulturološke, sociološke i sve druge prilike koje su tada vladale u Srbiji.

U knjizi se može pročitati odnos Srbije u to vreme prema Evropi, Rusiji, Turskoj, ali i prema Vojvodini, koja je još uvek bila deo Austrougarske.

"Zanimljivo je videti šta su Srbi jedni o drugima mislili i tu se može pročitati zašto nas Srbijanci zovu prečani i na kraju zašto je taj odnos uvek bio „nategnut“", kaže Boškić i napominje da se to dešava u vreme kada se Srbija postala samostalna i mlada država i pošto nije imala inteligenciju, najlogičnije je bilo da je "uveze" iz Vojvodine, tadašnje Austrougarske i pozove umne Srbe da učestvuju u građenju i stvaranju nove države.

To Srbi iz centralne Srbije nisu blagonaklono gledali, jer su im pozicije i važna mesta uzimali ljudi koji su praktično bili iz druge države, ali takođe Srbi.

"Tada počinje to "trvenje" između Vojvođana i Srba. Naravno, Đura je došao takav kakav jeste u Srpsku Crnju, prznica i zbog toga je dolazio vrlo često u konflikte", napominje Boškić.

Kada se pročita knjiga mnogo je jasnije ko je Đura i zašto je bio takav, ali se najnovije knjige može bolje spoznati ne samo Đura Jakšić, već i  drugi stvaraoci  tog vremena koji su sa Đurom delili sudbinu tadašnjih intelektualaca.  

Anegdota o Đuri

Direktor Kulturnog centra Srpska Crnja Rodoljub Boškić kaže da planiraju da iduće godine izdaju knjigu "Đura Jakšić u pričama i anegdotama" koju je pisao lokalni spisatelj Vlada Milankov.

Jedna od prvih anegdota vezanih za Đuru iz njegovih najranijih dana govori o tome kako je nastala prva Đurina pesma. On je bio najstarije dete u porodici Jakšića i vezan za svoju babu i kao najstariji imao privilegije, ali i obaveze koje druga deca nisu imala.

"Baba je imala dve velike ljubavi u svom životu, na prvom mestu je bio Đura, a na drugom ćurići. Oni su morali da se čuvaju zbog kobaca koji su ih vrebali, a  taj je zadatak pripao Đuri i onda se on našao u jednoj nezavidnoj situaciji - sa jedne strane je bila ćurka sa sve ćurićima, koje je valjalo čuvati i sačuvati, a sa druge strane su se deca igrala u porti i pozivala ga da se priključi", kaže Boškić i dodaje da priča kaže da je Đura malo gledao u ćuriće, pa skretao glavu i gledao decu i tada pogledao rezignirano ćuriće i izgovorio "Jedan, dva, tri, pocrkali svi!" i tako nastade prva Đurina pesma.

Maša Stakić

Foto: Jelena Ivanović

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Nova Crnja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)