Хуманост враћа веру и осмехе

Да иницијатива једног увек покреће и друге доказао је двадесетогодишњи Дејан Лончар из села Засавица 2, који је пријавио своје комшије деду Драгослава и његове унуке Душана и Дејана Николића који тешко живе екипи ТВ емисије „С Тамаром у акцији”, која је их је у великом броју кандидата одабрала и реновирала им кућу прошле недеље. Млади Лончар је позвао и организовао неколико својих другара, који су свих пет дана, колико траје свака „радна акција” ове ТВ емисије, с више од 50-ак мајстора преуредили дом породице Николић. У њихову акцију се укључила и локална самоуправа Сремске Митровице, архитекте, тесари, зидари, бравари, али и доста мештана села који су дали подршку овој породици.

– Познајем их од рођења и знам како су одрастали, кроз шта су све прошли, како су живели и како се носе са трагедијом која их је задесила, па сам мислио да им је ово стварно било неопходно – каже Дејан Лончар додајући да му је неизмерно драго што је екипа емисије одабрала породицу Николић за обнову куће. – Душан и Дејан, али ни њихов дека Драги не могу да искажу захвалност. Она се види у њиховим очима. Сва тројица су заплакали када су сазнали да ће им екипа обновити кућу, а мени је било јако драго када сам добио одговор.

Директор агенције за рурални развој града Сремска Митровица Петар Samaryić објашњава да је локална самоуправа допринела логистичким радњама попут стављања у погон свих градских и јавних предузећа, установа и служби.

– Пре свега „Водовод”, који је по убрзаној процедури обезбедио прикључак на водоводну мрежу, јер Николићи нису имали воду, а учествовали су и у земљаним радовима око постављања септичке јаме –истиче Петар Samayić. 

И рођака породице Николић, бака Живана, међу првима је притекла у помоћ. Сваког дана долазила је на градилиште и кувала кафу мајсторима и била у приправности ако нешто затреба. Како нам је рекла, дека Драги и његови унуци живе „опасно тешко”, па је сигурна да ће им обновљен дом много значити и допринети лепшем животу.

Од архитекте Александра Поповића, који ради на пројектима ове емисије сазнајемо да њихова кућа заузима око 43 квадрата, те да ће Николићи добити нову собу за дечаке, купатило, које до сада нису имали, кухињу са већом трпезаријом и дневни боравак.

– Затекли смо неприлагођену оставу, кухињу без трпезарије, дневни боравак и собу која је била предвиђења за дечаке, али није имала димњак, па се зими није грејала и није могла да се користи – објашњава Поповић – Ова кућа је у грађевинском стању генерално била добра, сем крова, који смо морали изнова да радимо. Зидови и темељи су били добри, све је дотрајало, али није било пукотина или неких већих проблема, што није случај са свим кућама. Правимо нови приступ са степеништем, надстрешницу, а гледаћемо да им засадимо и неко воће...

Иначе деда Драгослав, који има 72 године живи сам са унуцима шеснаестогодишњим Душаном и тринаестогодишњим Дејаном. Њихов отац Синиша умро је пре више од годину дана, а мајка не живи са њима јер се од оца развела пре неколико година, а са собом је повела најмлађег сина Стефана, са којим живи у Сремској Митровици. Старији дечаци остали су са оцем, а са мајком немају контакт, нарочито не после очеве смрти, када је, како смо сазнали од екипе, дошла код њих и рекла деди да више неће да плаћа алиментацију за дечаке. Дејан сам себи даје инсулин четири пута дневно, а на сваких шест месеци има контроле у Новом Саду. Деда Драги каже да се разболео услед великог стреса и шока, јер је он пронашао оца мртвог. Од екипе смо сазнали и да након очеве смрти није решено питање старатељства, да деца не би припала мајци, те због тога деда Драгослав не може да располаже новцем од дечјег додатка, који леже на Синишин рачун.

Деда Драги признаје да су раније гледали Тамарину емисију, али да никада нису мислили да ће у њој и они учествовати. Кажу, узбуђење нису могли да обуздају када су сазнали да Тамара долази код њих, а дечаци признају да су, изгледа узалуд, бринули како ће на то реаговати њихово друштво. Скромно нам говоре да им не треба ништа више - само кућа, вода и купатило. Деда додаје да би било лепо да имају штошта, али наглашава да немају обичај да нешто траже, каже, нису на то научили.

– Слушају ме деца, лепо живимо, како се може у овој ситуацији. Када нас је задесила трагедија мислио сам да је готово, али видите ви моју срећу у њима – прича нам деда Драги. – Имам земље 3,5 хектара, али пошто нема ко да „тера” ту су они, ја сам већ стар, мени је 74 године. Душан је то прихватио на себе. За два послеподнева научио је све и одмах је орао. Све сад зна да ради. Срећа да и он воли и да хоће.

Деда додаје да му је важно само да ишколује своје унуке и да Душан заврши свој занат, те да су обојица добри ђаци. Дејан иде у основну школу, а Душан је ђак 2. разреда средње школе, и обучава се за заваривача. Како смо сазнали, он доста помаже деди око кућних послова. Зна да кува и да вози трактор, што деди доста значи. Имају неколико свиња и коза и о њима заједно воде рачуна.

Владимир Бијелић