Grupa bečejskih seniora podigla spomenik preminulom drugu

Iako sam znatno mlađi od njih, ja sam bio inicijator, veli Dragan Matić.

Marko je bio podstanar mog oca i dobro sam ga znao. Nije se ženio, niti imao poroda, pa sam se rastužio videvši kako mu grob izgleda, a kakav dobar čovek je bio. Znao sam da je bio domac. Moju ideju prihvatili su neki od njegovih vršnjaka i evo nas kraj humke kakva dolikuje hrišćaninu, priseća se naš sagovornik.

Marko je rođen 8. marta 1937. u Trnjanima, kod Slavonskog Broda. Nakon oslobođenja, stigao je s bratom Brankom u bečejski Dom za ratnu siročad, gde je delio sudbinu njegovih 836 pitomaca do 1958.

Bilo nas je sa svih strana i svih nacija, a živeli smo kao jedan, dodaje Stojan Bogojević, jedan od trojice živih domaca u Bečeju.

Kako je dalje kazao, imali su samo jedni druge.

Poneko brata, kao Marko. On je za spomenik dao 250 evra, a njegovi drugari iz detinjstva, domci i bivši kajakaši, još 200. Zaslužio je Marko da ga ne zaboravimo, kaže Stojan.

Izučio je Marko stolarski zanat i bio vrstan majstor. Do penzije je radio u fabrici nameštaja „Osmi oktobar”, a potom još desetak godina privatno kod Nikole Petrušića, koji je finansijski takođe pomogao podizanje spomenika.

Bio je talentovan i svestran sportista, za sve ga je bog dao, mogao je birati hoće li biti atletičar, biciklista, vaterpolista, fudbaler, plivač ili čak šahista, ne može da stigne sve da ispriča Jožef Šoti senior.

Prema njegovim rečima, od kad je 1958. ušao u kajak, Marko nije izlazio iz njega i takmičio se sve do 1984. i tradicionalnog maratona u Brežicama, kod Zagreba.

I potom je, na ovaj ili onaj način, ostao u kajakaštvu. Bio mi je kao brat jer smo veslali u dvosedu. Malo je trka gde nismo ušli u finale. A bili smo i neviđeni entuzijasti. Jednom je u Pančevu održavano prvenstvo Vojvodine, a mi nemamo prevoz. Biciklistički klub nam pozajmi bicikle, krenemo u četiri ujutro, stignemo pred trku u devet, izveslamo i vratimo pedalajući nazad. Sećam se i kakvo smo ponosno nosili Titovu štafetu. Veslamo od granice s Mađarskom do Slankamena, gde su stizali Zrenjaninci s Begeja, Bezdanci sa severa i Zemunci s juga, Dunavom. Poslednji put zajedno 1982, pripoveda Jožef.

Deže Bezeg klima glavom, sve potvrđuje, pa dodaje:

Ne jednom u Kanjiži izveslamo trku i onda grupno nastavimo do Bečeja, kaže Bezeg.

U Jajcu smo 1962, na tek otvorenoj stazi, kakva je danas u Segedinu, bili drugi na šampionatu FNRJ. Inače, radio sam s Markom u fabrici i znam koliko je dobar majstor i čovek bio, zaključio je Bezeg.

Nikad se nije ženio, šereti tvrde – jer je rođen na Dan žena, a ozbiljniji – da je imao težak život i nije želeo da se porodu takav ponovi.

Brat Branko živi u Senti, zbog zdravstvenih razloga uskoro će posetiti Markov grob, ali su došli, osim Matića, Bezega i Šotija, Stojan Bogojević, Janoš Bukroš, Nadica Buletinac i Danka Hrnčić.

Kažu da, bez obzira na godine, ne i poslednji put. Zaslužio je Marko da ga se sećaju.

V. Jankov