(ФОТО) ДНЕВНИК У БАНАТСКОМ ДВОРУ Овде су куће јефтине, а говедарство и живинарство је у успону; Упорно пркосе времену и трендовима

– Најдраже ми је што смо мултиетничка средина у којој сви живимо заједно, а задивљујуће је и то што када било која идеја потекне, од било кога, сви смо спремни да ускочимо и реализујемо је – истиче председник Савета Месне заједнице Банатски Двор Дејан Мелар.

Кад пређете мост преко реке Стари Бегеј (коју час видиш, час не видиш), с десне стране провирују меандри претворени у активан рибњак иза ког се, као и са леве стране од поменутог пута, развлаче пашњаци пуни говеда, док се пред вама шири село чији кровови изирују из густих крошњи пред којима су нанизане бандере домови све већег броја рода.

– Истина, све мање становника имамо, што је жал. Тренутно у селу преспава око нас 600. Људи углавном иду у Немачку и Аустрију, бар они који имају двојна држављанства. Међутим, ко је остао има где да се запосли, како у нашој општини, тако и у Зрењанину и Кикинди докле имају обезбеђен превоз до фирми – напомиње Мелар.

Како је село врло кратко, пролазници махом само пројуре, не размишљајући о томе да су на главном путу и школа, радња, црква, па и гробље...

– Треба нам семафор на том главном путу, односно у Железничкој улици и то ће се у наредном периоду решити. Општина Житиште је урадила пројекат, а сад треба да се конкурише за неопходна средства. У сарадњи са Општином смо завршили капелу на једном католичком гробљу, а тренутно се приводи крају и она на православном. Урађен је нов асфалт ка Торди, изградили смо нови бунар и сад нам је вода боља и квалитетнија а и има је више, а треба још да се и приведе крају сређивање Дом културе – набраја наш саговорник.

Премда је највеће складиште гаса у Србији управо у Банатском Двору, нафтна рента је поприлично мала (чак трипут мања него што је раније бивала) и уплаћује се на рачун Општине, која тим новцем располаже по потреби и то на нивоу целе своје територије.

– Нама је свака „ситница” од великог значаја, односно свака помоћ и подршка, јер имамо много идеја – напомиње председник Савета Дејан Мелар.

Осим јефтиних кућа које се могу наћи, Банатски Двор пружа прилику и да се бавите говедарством или живинарством које је у успону. У том случају вас чека и суживот са великим гурманима и талентима, људима који упорно пркосе времену, трендовима и лошим манирима.  

Удварнок (1332), па Селешудварнок, Зварњак (1825), Рогенсдорф (1840), Душановац (1921) и Банатски Двор – отприлике овако изгледа хронологија назива села које смо недавно посетили. Оно данас пак званично носи име Банатски Двор, али десну страну места, гледано из правца Житишта, и данас мештани зову Душановац.

– Угарски краљ Карло Анжујски ово подручје од око 7.000 тадашњих катастарских јутара спомиње као пустару на ободима Бечкерека, а коју планира да насели – прича врсни познавалац историје и мештанин Банатског Двора Предраг Лучић Баћо, стално напомињући како је њихово село по много чему специфично. –

Прво село је било мало северозападније од данашњег и то под називом Идворнок, Итворнок, Утворног, то су све варијације, али означавају стајалиште за пролазнике. Ми најчешће име везујемо за дворац грофа Чекоњића.

Међутим, тај некадашњи дворац, који се налазио на месту данашњег фудбалског стадиона „Мирко Вучуревић”, заправо је средином 19. века изградио велепоседник Рогендорф, с тим да део земље уступа својим радницима и зида им додатни објекат који и данас постоји у старом парку, иза терена. Неколико деценија касније, дворац купује гроф Чекоњић, који га потом продаје власнику Алтруистичке банке Баку Јозефу који, по доласку колониста у село, одлучује да сруши велелпно здање и сав материјал прода досељеницима како би себи сазидали куће.

– Банатски Двор је већ почетком 19. века имао фантастично развијену инфраструктуру: телеграфску станицу, банку илити штедионицу, пошту, главну железничку станицу где су се укрштали возови, будући да је ту било главно чвориште између Зрењанина и Темишвара – напомиње Баћо, поносно додајући да су већ 1934. године имали прво јавно купатило са топлом водом и десет тушева и две каде како би се хигијена становника, нарочито школске деце, подигла на виши ниво.

Како додаје, миграције на подручју Банатског Двора су толико жив процес, да је најмање битно ко је први и одакле дошао, а да је сасвим нормално да се ту остане, живи и доприноси.

– Сви који су дошли имају жељу да нешто ураде, да се покажу и буду главни, и мислим да је то кључ, што је добро, идемо напред, нисмо летаргични – истиче наш саговорник.

– Двор је специфичан по много чему, једно је од најсиромашнијих села у општини Житиште, има најмање земље, али смо неком божјом вољом смештени уз пут, што је један од услова због чега смо опстали и функционишемо.

Данас ко пожели да живи у Банатском Двору, а таквих је и више него што можете помислити, има све што је неопходно за достојанствен и миран живот. А како би сви услови били на задовољавајућем нивоу, на томе мора редовно, активно и упорно да се ради. Међу њима су координатор фудбалских активности, бивши секретар Месне заједнице, активиста, тврдоглави глас разума и покретач промена Милорад Милаковић, дипломирани инжењер пејзажне архитектуре, управник расадника у ЈКСП „Екос”, члан Комисије за интервентне радове на зеленим површинама Општине Житиште, вечити заљубљеник у Банатски Двор, најверодостојнији представник сеоског парка и уопште дворчанског биодиверзитета Јелена Кнежевић, као и вредна подршка свих спортиста, фолклораша, пензинера, мештана, креативац, чувар традиције и председница Удружења жена „Дворчанке” Драгана Чикош. Па, да кренемо редом...

– Пре три године смо почели са једним амбициозним програмом, школом фудбала у коју су укључена деца из наше општине, али и општине Нова Црња – прича Милаковић.

– Тренутно имамо око 130 малишана, углавном дечака и пет девојчица, који недељно имају три тренинга, а кад су такмичења, буде и четврти. Сви тренирамо на Фудбалском стадиону „Мирко Вучуревић”, а како имамо добру расвету, можемо да тренирамо и ноћу. Имамо кадете, пионире, две селекције млађих пионира и једну групу деце од 2013. до 2019. годишта. Са њима тренутно раде три тренера: Душан Савић из Честерега, Дарко Ђурин и Миленко Милаковић из Двора, и ја ускачем кад затреба, док је Синиша Марчета председник.

Уз чланарину од 2.000 динара на месечном нивоу, деца имају обезбеђен превоз на тренинге, сву неопходну опрему, одлазак на такмичења... А касније, најбољи фудбалери имају могућност да иду на пробне утакмице и тренинге у ФК „Војводина”.

– Током целог августа организујемо спортско лето и ту учествују сви. Имамо бројне дисциплине, одбојку на песку, пецање, пикадо, бадминтон, стони тенис, фудбал, обарање руку, бацање камена с рамена... – набраја Милаковић.

Како се већи део манифестације реализовати у парку – иначе најлепшем у целој општини Житиште, не дајте да вас другачије увере они „са стране” – тако ћемо и прећи на причу о тој идеалној сеоској оази која памти свачије прве кораке, трчања, пољупце, пијанства...

– Код нас се стално нешто дешава и људи би рекли да имамо ко зна каква средства, а ми све постижемо захваљујући вољи, упорности и мештанима који хоће да раде – наглашава Јелена Кнежевић. – Ниједно место нема парк какав ми имамо, тако осмишљен и уређен. Он се ослања на стари парк, где имамо гинка билобу старог више од два века. Тренутно у овом новом имамо око 25 врста дрвећа, а ми редовно водимо рачуна о томе да га обнављамо и уређујемо, јер нам је он центар скоро свих догађања у Двору.

Осим импозантних храстова, пажљиво уређеног травњака са цветним „острвцима” и очуваним мобилијаром, дворчански парк може да се похвали и јединственим мистериозним примерком рогача, јединим који нема трње!

– Наш Стари Бегеј такође има богат биодиверзитет. Појавили су нам се бели локвањи, а имамо чак и пар лабудова који нам долазе. Нама парком шетају роде, улазе нам и у дворишта, а код мене има и један детлић – вели Јелена, која се по завршетку студија у Београду вратила у свој Банатски Двор, место крај ког се, ако њу питате, налази Зрењанин, а не обрнуто.

Оно по чему је Банатски Двор још познат јесте манифестација „Тортијада” коју организују најупорније чланице Удружења жена „Дворчанке”. Међутим, како је активних дама све мање, тако је све изазовније реализовати све идеје које имају.

– Стално идемо на такмичења из пикада и имамо много златних пехара и медаља, врло ретко се деси да не освојимо прво место – прича Драгана Чикош, присећајући се дана кад је и сама била млада и активна у ондашњем удружењу жена.

– Иначе штрикамо, кувамо, правимо колаче, сланише, док ја лично највише волим да цртам, сликам и радим декупаж. Оно што ме највише тишти је то што немамо свој простор, макар неку етно собу где бисмо држале све старе предмете које имам код куће и не дам да се баце! Сад већ има десет година како смо званично регистровале удуржење и многи са стране ми пишу како су приметили да смо се поново покренуле. Увек су за све финансије проблем, али уз подршку мештана, све се може.

 

Текст и фото: Леа Радловачки