(FOTO) DNEVNIK U BANATSKOM DVORU Ovde su kuće jeftine, a govedarstvo i živinarstvo je u usponu; Uporno prkose vremenu i trendovima

– Najdraže mi je što smo multietnička sredina u kojoj svi živimo zajedno, a zadivljujuće je i to što kada bilo koja ideja potekne, od bilo koga, svi smo spremni da uskočimo i realizujemo je – ističe predsednik Saveta Mesne zajednice Banatski Dvor Dejan Melar.

Kad pređete most preko reke Stari Begej (koju čas vidiš, čas ne vidiš), s desne strane proviruju meandri pretvoreni u aktivan ribnjak iza kog se, kao i sa leve strane od pomenutog puta, razvlače pašnjaci puni goveda, dok se pred vama širi selo čiji krovovi iziruju iz gustih krošnji pred kojima su nanizane bandere domovi sve većeg broja roda.

– Istina, sve manje stanovnika imamo, što je žal. Trenutno u selu prespava oko nas 600. Ljudi uglavnom idu u Nemačku i Austriju, bar oni koji imaju dvojna državljanstva. Međutim, ko je ostao ima gde da se zaposli, kako u našoj opštini, tako i u Zrenjaninu i Kikindi dokle imaju obezbeđen prevoz do firmi – napominje Melar.

Kako je selo vrlo kratko, prolaznici mahom samo projure, ne razmišljajući o tome da su na glavnom putu i škola, radnja, crkva, pa i groblje...

– Treba nam semafor na tom glavnom putu, odnosno u Železničkoj ulici i to će se u narednom periodu rešiti. Opština Žitište je uradila projekat, a sad treba da se konkuriše za neophodna sredstva. U saradnji sa Opštinom smo završili kapelu na jednom katoličkom groblju, a trenutno se privodi kraju i ona na pravoslavnom. Urađen je nov asfalt ka Tordi, izgradili smo novi bunar i sad nam je voda bolja i kvalitetnija a i ima je više, a treba još da se i privede kraju sređivanje Dom kulture – nabraja naš sagovornik.

Premda je najveće skladište gasa u Srbiji upravo u Banatskom Dvoru, naftna renta je poprilično mala (čak triput manja nego što je ranije bivala) i uplaćuje se na račun Opštine, koja tim novcem raspolaže po potrebi i to na nivou cele svoje teritorije.

– Nama je svaka „sitnica” od velikog značaja, odnosno svaka pomoć i podrška, jer imamo mnogo ideja – napominje predsednik Saveta Dejan Melar.

Osim jeftinih kuća koje se mogu naći, Banatski Dvor pruža priliku i da se bavite govedarstvom ili živinarstvom koje je u usponu. U tom slučaju vas čeka i suživot sa velikim gurmanima i talentima, ljudima koji uporno prkose vremenu, trendovima i lošim manirima.  

Udvarnok (1332), pa Selešudvarnok, Zvarnjak (1825), Rogensdorf (1840), Dušanovac (1921) i Banatski Dvor – otprilike ovako izgleda hronologija naziva sela koje smo nedavno posetili. Ono danas pak zvanično nosi ime Banatski Dvor, ali desnu stranu mesta, gledano iz pravca Žitišta, i danas meštani zovu Dušanovac.

– Ugarski kralj Karlo Anžujski ovo područje od oko 7.000 tadašnjih katastarskih jutara spominje kao pustaru na obodima Bečkereka, a koju planira da naseli – priča vrsni poznavalac istorije i meštanin Banatskog Dvora Predrag Lučić Baćo, stalno napominjući kako je njihovo selo po mnogo čemu specifično. –

Prvo selo je bilo malo severozapadnije od današnjeg i to pod nazivom Idvornok, Itvornok, Utvornog, to su sve varijacije, ali označavaju stajalište za prolaznike. Mi najčešće ime vezujemo za dvorac grofa Čekonjića.

Međutim, taj nekadašnji dvorac, koji se nalazio na mestu današnjeg fudbalskog stadiona „Mirko Vučurević”, zapravo je sredinom 19. veka izgradio veleposednik Rogendorf, s tim da deo zemlje ustupa svojim radnicima i zida im dodatni objekat koji i danas postoji u starom parku, iza terena. Nekoliko decenija kasnije, dvorac kupuje grof Čekonjić, koji ga potom prodaje vlasniku Altruističke banke Baku Jozefu koji, po dolasku kolonista u selo, odlučuje da sruši velelpno zdanje i sav materijal proda doseljenicima kako bi sebi sazidali kuće.

– Banatski Dvor je već početkom 19. veka imao fantastično razvijenu infrastrukturu: telegrafsku stanicu, banku iliti štedionicu, poštu, glavnu železničku stanicu gde su se ukrštali vozovi, budući da je tu bilo glavno čvorište između Zrenjanina i Temišvara – napominje Baćo, ponosno dodajući da su već 1934. godine imali prvo javno kupatilo sa toplom vodom i deset tuševa i dve kade kako bi se higijena stanovnika, naročito školske dece, podigla na viši nivo.

Kako dodaje, migracije na području Banatskog Dvora su toliko živ proces, da je najmanje bitno ko je prvi i odakle došao, a da je sasvim normalno da se tu ostane, živi i doprinosi.

– Svi koji su došli imaju želju da nešto urade, da se pokažu i budu glavni, i mislim da je to ključ, što je dobro, idemo napred, nismo letargični – ističe naš sagovornik.

– Dvor je specifičan po mnogo čemu, jedno je od najsiromašnijih sela u opštini Žitište, ima najmanje zemlje, ali smo nekom božjom voljom smešteni uz put, što je jedan od uslova zbog čega smo opstali i funkcionišemo.

Danas ko poželi da živi u Banatskom Dvoru, a takvih je i više nego što možete pomisliti, ima sve što je neophodno za dostojanstven i miran život. A kako bi svi uslovi bili na zadovoljavajućem nivou, na tome mora redovno, aktivno i uporno da se radi. Među njima su koordinator fudbalskih aktivnosti, bivši sekretar Mesne zajednice, aktivista, tvrdoglavi glas razuma i pokretač promena Milorad Milaković, diplomirani inženjer pejzažne arhitekture, upravnik rasadnika u JKSP „Ekos”, član Komisije za interventne radove na zelenim površinama Opštine Žitište, večiti zaljubljenik u Banatski Dvor, najverodostojniji predstavnik seoskog parka i uopšte dvorčanskog biodiverziteta Jelena Knežević, kao i vredna podrška svih sportista, folkloraša, penzinera, meštana, kreativac, čuvar tradicije i predsednica Udruženja žena „Dvorčanke” Dragana Čikoš. Pa, da krenemo redom...

– Pre tri godine smo počeli sa jednim ambicioznim programom, školom fudbala u koju su uključena deca iz naše opštine, ali i opštine Nova Crnja – priča Milaković.

– Trenutno imamo oko 130 mališana, uglavnom dečaka i pet devojčica, koji nedeljno imaju tri treninga, a kad su takmičenja, bude i četvrti. Svi treniramo na Fudbalskom stadionu „Mirko Vučurević”, a kako imamo dobru rasvetu, možemo da treniramo i noću. Imamo kadete, pionire, dve selekcije mlađih pionira i jednu grupu dece od 2013. do 2019. godišta. Sa njima trenutno rade tri trenera: Dušan Savić iz Česterega, Darko Đurin i Milenko Milaković iz Dvora, i ja uskačem kad zatreba, dok je Siniša Marčeta predsednik.

Uz članarinu od 2.000 dinara na mesečnom nivou, deca imaju obezbeđen prevoz na treninge, svu neophodnu opremu, odlazak na takmičenja... A kasnije, najbolji fudbaleri imaju mogućnost da idu na probne utakmice i treninge u FK „Vojvodina”.

– Tokom celog avgusta organizujemo sportsko leto i tu učestvuju svi. Imamo brojne discipline, odbojku na pesku, pecanje, pikado, badminton, stoni tenis, fudbal, obaranje ruku, bacanje kamena s ramena... – nabraja Milaković.

Kako se veći deo manifestacije realizovati u parku – inače najlepšem u celoj opštini Žitište, ne dajte da vas drugačije uvere oni „sa strane” – tako ćemo i preći na priču o toj idealnoj seoskoj oazi koja pamti svačije prve korake, trčanja, poljupce, pijanstva...

– Kod nas se stalno nešto dešava i ljudi bi rekli da imamo ko zna kakva sredstva, a mi sve postižemo zahvaljujući volji, upornosti i meštanima koji hoće da rade – naglašava Jelena Knežević. – Nijedno mesto nema park kakav mi imamo, tako osmišljen i uređen. On se oslanja na stari park, gde imamo ginka bilobu starog više od dva veka. Trenutno u ovom novom imamo oko 25 vrsta drveća, a mi redovno vodimo računa o tome da ga obnavljamo i uređujemo, jer nam je on centar skoro svih događanja u Dvoru.

Osim impozantnih hrastova, pažljivo uređenog travnjaka sa cvetnim „ostrvcima” i očuvanim mobilijarom, dvorčanski park može da se pohvali i jedinstvenim misterioznim primerkom rogača, jedinim koji nema trnje!

– Naš Stari Begej takođe ima bogat biodiverzitet. Pojavili su nam se beli lokvanji, a imamo čak i par labudova koji nam dolaze. Nama parkom šetaju rode, ulaze nam i u dvorišta, a kod mene ima i jedan detlić – veli Jelena, koja se po završetku studija u Beogradu vratila u svoj Banatski Dvor, mesto kraj kog se, ako nju pitate, nalazi Zrenjanin, a ne obrnuto.

Ono po čemu je Banatski Dvor još poznat jeste manifestacija „Tortijada” koju organizuju najupornije članice Udruženja žena „Dvorčanke”. Međutim, kako je aktivnih dama sve manje, tako je sve izazovnije realizovati sve ideje koje imaju.

– Stalno idemo na takmičenja iz pikada i imamo mnogo zlatnih pehara i medalja, vrlo retko se desi da ne osvojimo prvo mesto – priča Dragana Čikoš, prisećajući se dana kad je i sama bila mlada i aktivna u ondašnjem udruženju žena.

– Inače štrikamo, kuvamo, pravimo kolače, slaniše, dok ja lično najviše volim da crtam, slikam i radim dekupaž. Ono što me najviše tišti je to što nemamo svoj prostor, makar neku etno sobu gde bismo držale sve stare predmete koje imam kod kuće i ne dam da se bace! Sad već ima deset godina kako smo zvanično registrovale udurženje i mnogi sa strane mi pišu kako su primetili da smo se ponovo pokrenule. Uvek su za sve finansije problem, ali uz podršku meštana, sve se može.

 

Tekst i foto: Lea Radlovački